"Цвет невиности"

Насловна страна романа "Цвет невиности"

"Цвет невиности" (пун назив: "Цвет невиности или Добривој и Александра") је назив романа великобечкеречког књижевника и политичара Евстатија Ете Михајловића из 1827. године, који прати доживљаје и авантуре младог Добривоја Миланића и његове вољене девојке Александре. Писан предвуковском ћирилицом, ово је први Михајловићев роман, ког је сам аутор окарактерисао као „морално-романтическу повест (...) која садржава чудесне догађаје једног младог Србина”. Књига је штампана у Будиму, у штампарији Пештанског краљевског универзитета.

Посвета

Михајловић је књигу посветио великобечкеречком трговцу Петру Влаховићу. У њеном предговору је објаснио своје мотиве: желео је да напише књигу која ће бити „на ползу”, тј. од користи његовом народу, нарочито младима (јуности), „да читајући виде свакојаке могуће случајеве, да се уче опходити са светом, о свачем паметно размишљати, са људима различите струке разговарати и сваком пристојно поштовање одавати”. Обраћајући се на крају предговора свом „премилом роду“, Михајловић му одушевљено приноси и препоручује свој првенац: „...прими га и читај са оним усердијем, с којим сам ти млади овај труд мој жртвовао; с којим ти га сад поклањам, и у отеческе, матерње, братске и сестринске руке предајем... У њему ћеш наћи многе чудесне и удивитељне догађаје,који ти се чине немогућим (...) видећеш, како добра дела бивају награђена, а света невиност, премда често задуго у помрчини и тами тугује и плаче, опет зато увек светла и сјајна пред светом показује се”.

Опис радње

Радња романа дешава се у Средњем веку и прати доживљаје младог Добривоја Миланића, сина српског војводе Миливоја, господара Драгојевца. Као петнаестогодишњак, по очевом науму и уз помоћ стрица Милорада из Скадра, Добривој одлази у Византију да учи науке код мудрог пелопонеског учитеља Тасила. У Аркадији упознаје ћерку тамошњег поглавара Поликарпа Александру, и између двоје младих рађа се љубав. Оног тренутка када је обоје исповеде једно другом, почиње чудесан сплет Добривојевих недаћа и авантура: приликом вожње чамцем по заливу велика бура на мору отргне га од вољене Александре. Успевши да остане у животу, бива заробљен од алжирских гусара – трговаца робљем. Након чудесног избављења од византијске морнарице, Добривој поново доживљава бродолом на путу од Крита до Аркадије. У Аргосу га спасава стари Елеазар, који га прима у своју кућу, са нескривеним интересовањем слуша о његовим доживљајима и пореклу, и развија заштитнички однос према младићу. У малој прастарој капели Елеазаровог имања, по савету свог домаћина, Добривој пије из „пехара тајни”, након чега му се јављају утваре и привиђења седобрадих стараца, које га уче моралном владању и животу. Елеазар омогућује Добривоју поновни сусрет са Александром у оближњем манастиру, где ју је срдити отац послао након одбијања да се уда за Емилијана, сина богатог коринтског трговца. Срећу двоје младих, поново сједињених, ремети долазак Александриног оца и Емилијана. У договору са Елеазаром и Добривојем, Александра бежи из манастира и стиже код Елеазара, где убрзо затим долазе и њен отац и несуђени муж. У неочекиваном развоју догађаја, Емилијан на спавању грешком убија Поликарпа, Александриног оца, мислећи да је у питању Добривој. Наредног јутра Александра је убеђена да је њен вољени Добривој убица њеног оца. Она одлази назад у Аркадију са мајком и братом, одричући се љубави према Добривоју, који пада у очај. Елеазар предводи хајку на Емилијана, чврсто убеђен у Добривојеву невиност; она бива доказана након Емилијановог хватања и суђења. Александра бива обавештена о свему преко Елеазара. Двоје младих пребродили су још једно искушење, али њихова срећа бива изнова осујећена, када Добривоја поново хватају трговци робљем и одводе у Триполи. У кући свог господара Балзалама, Добривој проводи годину дана; за то време упознаје сужња Рудолфа (Забира) из Италије, који му говори о великом мудрацу, пророку и Мухамедовом гласнику Маламбезу; Маламбез обитава у планинама око Триполија и Рудолф-Забир у њега полаже наде за Добривојево и сопствено избављење. Недуго након сусрета са овим старцем, који је на Добривоја оставио јак утисак, обојица бивају откупљени као робови од новог, непознатог господара, по чијој су заповести укрцани на лађу и упућени на Крит. Ту се открива његов идентитет – нови господар је нико други него Елеазар, који је по Добривојевом нестанку кренуо да га тражи. По повратку у Аргос, Добривој и Александра поново се налазе, овога пута трајно. Следи невероватан расплет: испоставља се да Елеазар није нико други него Добривојев деда Станимир, који је пре много година због сплетки на српском двору био принуђен да напусти своје отечество и пронађе уточиште у Византији, где је имао високих познанстава. По савету пријатеља, купио је добро у Аргосу, променио име и наставио да живи у туђини чак и након што је у Србији доказана његова невиност. Са собом је понео само пехар тајни, „чашу тайнства”, из које је Добривој пио кад су се упознали, а који се преносио с колена на колено у њиховој породици још од Елеазаровог прадеде Властимира, под којим су се Срби доселили на Балкан . Спасавши унука из бродолома, и сазнавши за његове муке, одлучио је да му помаже не откривајући му свој идентитет; испоставило се да је он био старац у Добривојевим привиђењима који га је учио моралном животу; да је користио своје везе и утицај када је Добривој био оптужен за убиство Александриног оца, па чак и да је он био старац Маламбез у Африци, код кога су Добривој и Рудолф нашли спас. Након овог невероватног открића, заједно са двоје младих, стари Елеазар-Станимир враћа се у Србију; они најпре одлазе у Скадар код Милорада, где се Добривој и Александра венчају, а потом у Драгојевац, код Добривојевог оца Миливоја. Читава породица је на окупу. Станимир, срећан што се вратио у Србију, доживљава да види праунука Божидара и умире у дубокој старости (у 106. години живота). Добривој ужива краљеву милост, напредује у српској војсци и постаје поштован и вољен у народу. У педесетој години постаје војвода и сели се на српски двор са својом вољеном Александром и синовима Божидарем и Владиславом. „У њему је отечество имало истинитог сина, краљ верног и храброг војника, а граждани доброг брата и искреног пријатеља”.