Владимир Коларов - Коча

Владимир Коча Коларов

Владимир Коларов "Коча" (Меленци, 1914 - Петровград, 1941) је био истакнути омладински активиста Комунистичке партије Југославије у Петровграду и припадник Народноослободилачког покрета у Банату на почетку Другог светског рата.

Биографија

Рани живот и образовање

Владимир Коларов је рођен у банатском селу Меленци 2. августа 1914. године, од оца Марка, учитеља, и мајке Емилије, забавиље (васпитачице). Врло рано је остао сироче јер му је отац погинуо у Првом светском рату. После рата његова мајка добила је посао забавиље у Великом Бечкереку, у Граднулици, крају насељеном углавном Србима - земљорадницима. Владимир је после завршене основне школе похађао великобечкеречку (од 1935. године петровградску) гимназију, у којој се истицао се прогресивним схватањима и критичким погледима на време и друштво у којем је живео. То се могло видети из његових радова које је писао као члан литерарне секције "Братство". Изразито уметнички талентован, Владимир је већ при крају школовања у гимназији објавио збирку песама Свануће и социјалну поему О малој радници у великој фабрици. Поред тога, испољио је и велики таленат за цртање.

Кућа у Улици цара Душана 111 у којој је живео Коча Коларов. Кућа је касније срушена

Пошто су већ неке од његових првих песама биле са социјалном проблематиком, активисти револуционарног радничког покрета запазили су младог Коларова и он је највероватније током 1932. или 1933. примљен у СКОЈ.

Након завршетка гимназије уписао се на Технички факултет у Београду, на Одсек за архитектуру. На факултету се укључио и активирао у напредном студентском покрету Београдског универзитета. Запажен, друштвен и комуникативан, у јесен 1936. изабран је за члана управе Академског позоришта. У њему су били и: Јурица Рибар, брат Иво Лоле Рибара, Слободан Принцип, Олга Марасовић, Миша Челебановић, Драгутин Галогажа и други напредни студенти. Неки од њих су, као и Коларов, најпре били чланови СКОЈ-а, а потом и КПЈ. Иако је од 1933. доста времена због студија проводио у Београду, везу са својим завичајем, градом и напредним покретом у њему није прекидао.

Активност у ОМПОК-у

Током 1935. и 1936. Владимир Коларов је, уз Светозара Марковића и Стевицу Јовановића, био један од најистакнутијих скојеваца и младих активиста револуционарног радничког покрета у Петровграду. Када је крајем 1936. и почетком 1937. дошло до масовног хапшења комуниста и познатих активиста покрета у граду и околини, ова двојица блиских пријатеља нашли су се у ситуацији да на њих падне главни терет одговорности у активности КПJ и у обнови њених и организација СКОЈ-а. Наиме, у исто време био је формиран и развијао се омладински покрет у Војводини, такозвани ОМПОК. У њему су комунисти и скојевци стекли доминантан утицај, али су и из њега КПЈ и СКОЈ регрутовати нове кадрове. Коларов је био један од челника тог покрета и један од његових највиђенијихактивиста. Марта 1937. изабран је у Главни одбор ОМПОК-а заједно са Светозаром Марковићем Тозом. Као један од оснивача овог покрета, априла исте године Коларов је отворио оснивачку скупштину ОМПОК-а за Банат у Петровграду. Поред тога, дао је пун и конкретан лични допринос оснивању организације овог покрета у многим местима у околини Петровграда. Коларов је био један од главних иницијатора културне активности ОМПОК-а, а посебно се истакао као организатор једне од највећих манифестација ОМПОК-а, Дана војвођанске културе XIX века. Та манифестација је одржана у Петровграду 23. маја 1937. године.

Као један од најистакнутијих активиста и челника ОМПОК-а, Коча Коларов је био изабран и за члана редакције часописа Наш живот, гласила овог покрета. Као студент архитектуре био је добар цртач, па је израдио насловне стране прва два броја поменутог часописа. Поред тога, он је у неколико бројева, све до забране тог часописа, објавио низ публицистичких радова. Докле год је ОМПОК деловао, преко њега је Коча Коларов давао изузетно велик допринос утемељењу, ширењу и јачању једног напредог омладинског покрета у Војводини. Такође, деловањем у ОМПОК-у, а и после његове забране, дао је велики допринос јединству напредне војвођанске омладине, а на платформи коју су креирали КПЈ и СКОЈ. Због тога је Владимир Коларов Коча током 1937. примљен у чланство КПЈ. А кад је ОМПОК забрањен, он је марта 1938. написао један чланак под називом Није истина да нас више нема. У том свом тексту поручио је снагама тадашњег режима да се напредне идеје не могу угушити и сломити, и да се могу променити само форме деловања.

После забране ОМПОК-а, иако напредна, револуционарна и слободарска војвођанска омладина као нека регистрована организација формално није постојала, суштински је и даље била веома активна. Тако је почетком априла 1938. одржана велика културна приредба у Сремским Карловцима поводом шездесете годишњице смрти Ђуре Јакшића и шездесете годишњице рођења Васе Стајића. Један од учесника и главних организатора те приредбе био је Коча Коларов. Такође, он је био присутан и на једном ужем састанку водећих активиста легалног омладинског покрета у Војводини, скојеваца и чланова КПЈ у Стајићевом стану. Ту је Павле Пап, тада већ истакнута фигура револуционарног покрета и КПЈ, говорио о новим задацима напредне омладине, у првом реду чланова СКОЈ-а и КПЈ, а у складу са збивањима на европкој политичкој сцени и развојем политичке ситуације у земљи.

Насловна страна збирке стихова Владимира Коче Коларова "Свануће". Народни музеј Зрењанин, Збирка новије историје, инв. бр. 18 (19,5 х 11 cm), 15 стр.

Током 1938. године Коларов је прилично био активан на публицистичком пољу. Сарађивао је у часопису Наша књижица, који је наставио оријентацију листа Наш живот, гласила напредне омладине у време постојања и деловања ОМПОК-а у Војводини. Стевица Јовановић, потоњи народни херој и он били су и чланови редакције тог часописа. Као млад и перспективан војвођански интелектуалац прогресивне оријентације, Коларов је позван да сарађује и у алманаху Војвођански зборник, који је током те године излазио у Војводини. У том алманаху сарађивали су и многи други напредни српски и југословенски интелектуалци.

Идеје напредне војвођанске омладине Владимир Коларов је ширио и међу војвођанском студентском омладином у Београду у Удружењу Војвођана окупљених око "Војвођанске академске трпезе", популарно зване Војвођанска менза. Такође је у свом граду и даље наставио активности у духу идеје ОМПОК-а. Тако је већ од почетка 1938. радио на формирању ОКУД Абрашевић, са циљем да се око њега окупи напредна радничка, али и друга омладина. Поред тога, у исто време активан је био и у Соколу, Ратарској омладини, у студентском удружењу, или како се онда звало Удружењу академичара Петровграда, па и у околини. Посебан значај имала је његова активност у Војвођанском покрету, као делу Удружене опозиције. У њима је популарисана Платформа Народног фронта, односно Јединствене радничке партије или Странке радног народа, иза које је стајала КПЈ као окосница овог фронта. Где год је јавно иступао, пропагирао је напредне идеје, критиковао постојеће социјалне и националне бременитости тадашње југословенске државе, уско-класни егоизам буржоазије, власт итд.

Ипак, најважнија активност Владимира Коларова била је на обнови и консолидацији организација СКОЈ-а и КПЈ у Петровграду и околини, односно у северном Банату. Тако је он, услед тога током 1938. постао секретар ОК СКОЈ-а за северни Банат и прочелник једне „ћелије“ КПЈ у граду. Крајем поменуте године или почетком 1939. постао је члан и секретар МК КПЈ у Петровграду и најзад члан ОК КПЈ за северни Банат. Његова плодна револуционарна активност није остала незапажена властима. Први пут ухапшен је у Петровграду, новембра 1938. са Стевицом Јовановићем, његовим братом Ђуром и још неким другим активистима револуционарног радничког покрета. Међутим, убрзо, већ децембра, пуштен је на слободу јер није било доказа против њега.

Током 1939. Коларов је наставио многе своје активности. Хапшења и малтретирања га нису уплашила, па се и даље бавио револуционарним и илегалним радом. Он је нарочито био и даље ангажован у напредном омладинском покрету. Такође, деловао је и у планинарском друштву "Фрушка Гора". Тако је јуна 1939. учествовао на прослави Првог омладинског планинарског дана на Стражилову. У име војвођанских студената поздравио је окупљену омладину. Убрзо потом дошло је до логоровања напредне војвођанске омладине код Беочина, у периоду од 15. до 31. августа 1939. Поред Бранка Бајића и Соње Маринковић, био је један од главних организатора тог логоровања. Такође, учествовао је и у припремама Збора Напредног женског покрета у свом граду, који је одржан 10. децембра 1939. у великој сали Дома Црвеног крста. Осим тога, он се и даље бавио публицистичким радом. Тако је од јесени 1939. или почетком 1940. био члан редакције часописа Народни глас (мађ. Nepszavа), који је излазио у Суботици на српскохрватском и мађарском језику.

Хапшење 1940. године

Крајем 1939. Коларов се запослио у Новом Саду, будући да је било тешко да се мајка и он издржавају само од њене плате. Запослење је добио у Савезу аутобуских предузећа у том граду. Ту се одмах, преко Соње Маринковић, укључио у активности револуционарног радничког покрета. Пошто је већ од 1938. био познат властима као револуционар, априла 1940. заједно са Соњом Маринковић и још некима нашао се у истражном затвору у Новом Саду. После краћег времена је пуштен на слободу јер власти нису успеле да докажу своју сумњу да се бавио „комунистичком пропагандом“. Почетком маја 1940. Коча Коларов је поново ухапшен, сада опет у Петровграду, заједно са групом од двадесетак истакнутих активиста револуционарног радничког покрета, чланова СКОЈ-а и КПЈ из града и околине, али и шире, из Баната. Међу њима је био и Жарко Зрењанин Уча, политички секретар ПК КПЈ за Војводину. Од свих ухапшених, власти су најтеже теретили Жарка Зрењанина, Стевицу Јовановића, Владимира Коларова Кочу и његову вереницу Ружу Шулман, а касније, када је доспео у затвор, и Светозара Марковића Тозу. Током полицијске истраге жестоко су претучени. Коларова су тукли пред његовом вереницом Ружом Шулман, а чак су му и претили да ће је, ако не призна кривицу, силовати. Поред тога претили су да ће ухапсити и тући и његову мајку Емилију. Међутим, и поред свега, Коларов и остали ухапшени нису дали податке полицији које је она желела. Судски процес је окончан 3. октобра 1940. победом комуниста. Већина ухапшених и изведених пред суд ослобођени су оптужбе. Коларов и његови другови после овог окршаја са режимом изашли су из затвора још спремнији и чвршћи за нове борбе.

Поред свестране практичне активности у омладинском, напредно-демократском и револуционарном радничком покрету, Коча Коларов се од 1932. до 1940. бавио и литерарним и публицистичким радом. Мада не занемарује ни поезију, коју је највише и најрадије писао, због своје дневно-политичке активности пише и пригодне политичке чланке и радове. У њима популарише идеје и активности прогресивних, револуционарних, антифашистичких и слободарских снага. Тако је објављивао у низу часописа и листова, као што су били: Југословенско братство, Северна стража, Југословенски дневник, Наша ризница, Млада Југославија, Подне, Глас мира, Наш живот, Дан, Израз, Бразда, Војвођански зборник, Наша књижица, Народни глас, Летопис Матице српске.

У току једне деценије, односно од 1930. до 1940. године, Владимир Коларов Коча је прешао пут сазревања од младог песника, који доста обећава, до једног од најистакнутијих војвођанских интелектуалаца, револуционара. Такође, израстао је у једног од водећих млађих публициста у напредно-демократском и револуционарном радничком покрету у Војводини. Због тога је пред окупацију Југославије био један од најближих сарадника Светозара Марковића Тозе, организационог секретара ПК КПЈ за Војводину, па чак и Жарка Зрењанина Уче, политичког секретара ПК КПЈ за Војводину (под чијим је руководством партијска организација у Војводини кренула путем обнове и консолидације својих редова).

Априлски рат

Када је 25.марта 1941. у Бечу Краљевина Југославија потписала приступање Тројном пакту, широм земље дошло је до масовних демонстрација. Главни организатори мартовских манифестација у Петровграду били су Михаел Серво, секретар ОК КПЈ и Владимир Коларов Коча, члан ОК КПЈ за северни Банат и секретар МК КПЈ у Петровграду. Пошто је полиција забранила демонстрације и запретила да ће, уколико до њих дође употребити оружје, не желећи да ризикују животе евентуалних учесника Коларов и Серво су одустали од плана.

Убрзо потом, 6. априла 1941, дошло је до напада фашистичких сила на Југославију. Многи комунисти су се као добровољци пријавили у југословенску војску. Коча Коларов и још читав низ његових блиских другова, као што су: Ратко Пурешевић, Михаило Предић Миша, Фрања Херцог, Светислав Јешић, Слободан Стојшин и други, кренули су најпре у Панчево. Тамо је, како су чули, требало да се формира једна студентско-ђачка добровољачка јединица, али до тога није дошло; па је Коларов на челу једне овеће групе добровољаца од Панчева преко Београда и Ужица стигао до Сарајева. Видећи слом и расуло старе Југославије, он се, опет са једном групом својих блиских пријатеља и сарадника из Сарајева, вратио у околину Ужица. Одатле је похрлио у завичај на нове задатке. Чим се вратио, свесрдно се укључио у припреме за устанак и дао свој пун допринос њиховом успешном току. Предњачио је на тим задацима, неуморно радио на идејном и политичком припремању за устанак, у првом реду омладине, првенствено чланова СКОЈ-а и младих чланова КПЈ. Тако је Коларов био један од главних организатора познатог масовног „Ђурђевданског уранка“ 6. маја 1941. То је била својеврсна смотра спремности, петровградске и омладине из околине, за борбу против окупатора и фашизма.

Хапшење Коче Коларова и другова 1941. године. Историјски архив Зрењанин, Ф.45 Збирка фотографија 1890-2003, 225.

Такође, радећи на овим задацима, Коларов је био учесник комунистичког партијског курса за водећи скојевски и комунистички партијски кадар северног Баната, који је у мају одржан у винограду Жарка Туринског Арсе. Током маја и јуна је, као руководилац технике ОК КПЈ за северни Банат, много допринео да се путем прогласа и летака на српскохрватском, мађарском и немачком језику популарише идеја борбе против нацистичке окупације Баната. 23. јуна 1941. када је ПК КПЈ за Војводину под руководством Жарка Зрењанина Уче донео одлуку о устанку, Коларов је то са одушевљењем прихватио и свим срцем кренуо у оживотворење те одлуке. Као афирмисан револуционар, он је постао политички комесар Окружног партизанског штаба за северни Банат. Заједно са командантом тог штаба Жарком Туринским Арсом, својим личним пријатељем и блиским партијским другом, Коларов је много допринео отпочињању устаничких акција у Петровграду и северном Банaту.

Хапшење и смрт

Његова делатност као једног од главних организатора устанка 1941. у самом Петровграду, као и његовој ужој али и широј околини, била је кратког века. Ухапшен је 23. јула 1941. у бази ОК КПЈ за северни Банат, у винограду свог сарадника Зорана Нићетина Мире. Када су га спроводили у полицију на истрагу, клицао је слободи и победи над фашизмом. После два дана непрестаног мучења Владимир Коларов Коча је, са својом партијском другарицом али и вереницом Ружом Шулман, стрељан надомак Петровграда. Поред њих тада су стрељани и Јеврејин Самуел Франк, брат од тетке Руже Шулман, као и Стојан Арсенов и Тиберије Алдан (ова двојица су били из Кикинде). Поменутом егзекуцијом, која је извршена 26. јула 1941, руководио је високи функционер окупаторске полиције, некада школски друг Коче Коларова, Штефан Коринек. Као и приликом хапшења, и на губилишту Коларов је клицао слободи и победи над фашизмом.

Наслеђе

У послератном Зрењанину, по Кочи Коларову названа је зрењанинска гимназија (у периоду од 1977. до 1993. године), у чијем дворишту му је подигнута и спомен-биста. Гимназијски хор такође је назван по њему, као и предратна Београдска улица.