Никола Бибић од Јенопоља
Никола Бибић од Јенопоља (Меленци, 1820 – 1879 (?)) био је правник, капелан и парох Меленаца 1854. године, а и члан духовног суда, жупанијске скупштине у Великом Бечкереку и жупанијског управног одбора. Он је проналазач лековитих својстава блата Русанде у Меленцима и организатор и оснивач бање у Меленцима у периоду после 1860.
Биографија
Родио се у Меленцима 1820. године у породици Бибић, која је од 1866. године добила племство са предикатом од Јенопоља. Гимназију је завршио у Сегедину, богословију у Темишвару, а права у Еперјешу. Године 1845. постаје капелан, а 1854. парох у Меленцима. Касније је био члан духовног суда, члан жупанијске скупштине у Великом Бечкереку и жупанијског управног одбора. Кроз цео свој радни век, бринуо се за унапређење народне школе у Меленцима и умножио је фонд за унапређење воћарства које је основао његов отац. Највише је утицао на свога зета, властелина Шифмана, да при Матици српској оснује задужбину за стипендирање педагога и сликара и да закладу из које ће се давати помоћ сиромашним удавачама.
Самопожртвован и посвећен вишедеценијски рад на социјално-здравственом и културно-просветном пољу, учинио је Николу Бибића познатим далеко изван свог родног места.[1]
Бања Русанда у Меленцима
Никола Бибић је најпознатији по проналаску лековитости блатног језера, чиме је дао основу за купатило Русанда. Он је и сам боловао од болести у носу и лечио се по најпознатијим светском бањама тог времена, али се није успео излечити. Потреба за проналажењем лека, натерала је Бибића да истражује обалу Русанде упоређујући муљ и воду са оним што је видео по великим светским бањама. Слан укус и боја муља убедили су га у њихова лековита својства, која су и била потврђена након коришћења на одређеном броју сеоских богаља и болесника. Своју болест, Бибић је такође излечио испирајући нос лековитим водама. Године 1860. почео је радити на организацији бање пославши воду на анализу у Беч, где је 1862. године установљена лековитост воде и муља. Затим је основао акционарско друштво, које је подигло објекат крај воде, а бања је отворена 1868. Тада је лечено и излечено 530 болесника. Године 1871. набујала вода је порушила све објекте лечилишта бање, што је натерало Бибића да пронађе нове доноре и мецене као што су Јосиф и Ана Кљајић. [2]