Јанош Варади

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
Jump to navigation Jump to search

Јанош Варади (мађ. Várady János, 1792-1881), великобечкеречки жупник, окружни ђакон и титуларни каноник (архимандрит).

Варади је рођен 1792. године у Сегедину (Подграђе, нем. Unterstadt), гимназију је похађао делом у свом родном граду, а делом у Темишвару, где је након матуре примљен у бискупски семинар; ускоро се, међутим, услед својих способности, пребацио у будимпештанско централно семениште. Овде је стекао докторску титулу. Заређен је за свештеника 1814. године, а деловао је кратко као капелан у Великом Семиклушу (мађ. Nagyszentmiklós, нем. Großsanktnikolaus, рум. Sânnicolau Mare) и Великом Бечкереку. Ускоро је позван на темишварски теолошки факултет, где је радио као професор осам година. Постављен је 1822. за жупника у Великом Бечкереку (у то време је број овдашњих католика износио 2000), недуго затим за окружног ђакона (District Dechant), а 1846. за титуларног каноника. Након учешћа у Револуцији 1848/49, повукао се из јавног живота и посветио се искључиво свом позиву; у слободно време бавио се науком. Осим матерњег мађарског, говорио је такође и немачки, а читао и писао француски и италијански. Одлично је савладао латински језик, због чега је био прозван “Цицероном дијецезе” (његов омиљени писац био је управо Цицерон, чији је начин писања и изражавања савршено усвојио, до те мере, да је при читању његових списа једино тема могла разликовати два аутора). У својој преписци са чанадским бискупом Јожефом Лоновићем толико је употребљавао “цицеронски” језик и слободе, да чак и овај високоучени црквени великодостојник у једном свом одговору под називом “задовољство у писању” (delectatur in literis) није могао сакрити своје дивљење. Међу списима у његовој заоставштини најважнији је Историја великобечкеречке парохије (Historia parochiae Nagybecskerekiensis), од њених почетака до 1852. године, која не само да је ремек-дело историјског стила, већ је од изванредне важности, будући да су у њој сакупљене многе историјске традиције, које би код каснијих генерација биле изгубљене. Варади је преминуо 16. јануара 1881. године, а сахрањен је два дана касније у присуству великог броја својих суграђана свих друштвених слојева и народности.