Јозеф Гојгнер

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
Jump to navigation Jump to search
Јозеф Гојгнер, Аутопортрет са портретом жене (Народни музеј Зрењанин, инв. бр. 237)

Јозеф Гојгнер (нем. Josef Goigner, Кицбил 1835[1] - Велики Бечкерек 1887) је био великобечкеречки сликар, декоратер и примењени уметник.


Биографија

Гојгнер се родио 1835. године у Кицбилу у Тиролу. Сликарски занат учио је у Минхену и Бечу, а затим у Пешти, у сликарској радионици мајстора Лемана (Lehmann). Око тачне године његовог доласка у Велики Бечкерек постоје недоумице и неслагања; поуздано се може тврдити да је у овом граду од 1861. године, мада поједини извори помињу да се доселио и раније. Пре доласка у Бечкерек осликао је цркву у Ечки мотивима из Новог Завета. Ту се упознао са својом будућом супругом и доселио у Велики Бечкерек. Десет година (1861-1871) живео је у „Пушаковој кући“ („Puschak'sche Haus“) у Бегејском реду, где је имао свој сликарски атеље[2][3][4]. Радио је као „градски сликар-декоратер“ и прославио се црквеним сликарством. Осликао је 26 цркава у Банату, међу њима великобечкеречку катедралу св. Јана Непомука и пијаристичку цркву св. Стефана[5][6], затим, цркве у Опову, Великој Кикинди, Панчеву, Сечњу, Катрајнфелду (данашњи Равни Тополовац), Чонграду, Боки, Торди итд.[7]. Своју радионицу пребацио је 1871. у „Чивутски сокак“ бр. 480 (данашња Јеврејска улица)[8][9][10][11], а три године касније (1874) отворио је и недељну школу „рисовања“ (цртања) за шегрте[12]. Последњи велики ангажман Гојгнер је имао непосредно пред смрт, када је штуко-декорацијом и позлатом украсио ентеријер свечане сале Жупанијске палате (данашње Градске куће у Зрењанину).

Смрт

Гојгнер је преминуо у марту 1887. године, не стигавши да започне рад у вршачкој и суботичкој цркви, за који је добио поруџбине. Угледни историчар Јене Сентклараи записао је поводом Гојгнерове смрти: „...бројна ремек-дела којима је преплавио Јужну Угарску (...) изражавају његов укус и прецизну технику, обезбеђујући му трајно име у историји црквеног сликарства и декорације на овом поднебљу. Стваралаштво његовог живог духа и незаустављивог, мукотрпног вредног рада има непролазну и трајну вредност за будућа покољења, и то је оно на шта се са поносом можемо осврнути када гледамо у ово време...[13].

Гојгнер је сахрањен на локалном католичком гробљу, у породичној гробници своје супруге Берте Гојгнер (рођ. Борнхаузен).

Галерија

Референце

  1. "Nekrolog", Gross-Becskereker Wochenblatt 11, 12.3.1887, 2.
  2. Gross-Becskereker Wochenblatt 13, 26.3.1864, 3.
  3. Gross-Becskereker Wochenblatt 14, 2.4.1864, 2.
  4. Gross-Becskereker Wochenblatt 15, 9.4.1864, 3.
  5. "Die Kirche des Gr.-Becskereker Ober-Gymnasiums", Gross-Becskereker Wochenblatt 29. 19.7.1879, 9-11.
  6. "Ein Meisterstuck der Malerkunst im Torontaler Comitate", Gross-Becskereker Wochenblatt 44, 1.11.1879, 7.
  7. "Nekrolog", Gross-Becskereker Wochenblatt 11, 12.3.1887, 2.
  8. "J. Goigners Atelier", Gross-Becskereker Wochenblatt, 22.7.1871, 9.
  9. "J. Goigners Atelier", Gross-Becskereker Wochenblatt, 29.7.1871, 9.
  10. "J. Goigners Atelier", Gross-Becskereker Wochenblatt 5.8.1871, 8.
  11. "J. Goigners Atelier", Gross-Becskereker Wochenblatt, 12.8.1871.
  12. "Zeichnenschule-Eröffnung-Отварање школе рисовања", Gross-Becskereker Wochenblatt, 5.9.1874
  13. "Beileidsschreiben", Gross-Becskereker Wochenblatt 11, 12.3.1887, 2.