Александар Сандић

Александар Сандић

Александар Сандић (Велики Бечкерек 1836 - Нови Сад 1908) је био српски историчар, преводилац, писац, професор Карловачке гимназије и један од истакнутијих културних делатника и предводника српског националног покрета у Јужној Угарској током друге половине XIX века. Понајвише је остао упамћен као лични секретар Вука Караџића и блиски сарадник Светозара Милетића, чијој је Српској народној слободоумној странци и припадао.

Биографија

Рани живот и школовање

Александар Сандић се родио 14. маја 1836. године у Великом Бечкереку,, у кући бр. 21 на данашњем Карађорђевом тргу. По сопственом казивању, од малих ногу заволео је историју под утицајем мајке. Основно и средње образовање стекао је у родном граду и у Темишвару. Од 1857. до 1861. године студирао је права и словенску филологију у Бечу код професора Франца Миклошића, као стипендиста фонда Нестора Димитријевића. Од 1857. године почео је да сарађује у уређивању листа "Световид" који је у Бечу покренуо Александар Андрић. Ту се повезао и са Имбром Ткалцем, за чији лист Ost und West (Исток и запад) је почео да пише по завршетку студија (1862). Ипак, у Бечу је било најважније познанство са Вуком Караџићем, чији је лични секретар Сандић постао и здушно помагао његову реформу српског језика и писма. Познанство са Вуком, међутим, није дуго трајало, будући да је он преминуо почетком 1864. године. Сандић је на опелу, служеном у грчкој капели у Бечу, одржао посмртно слово посвећено реформатору српског језика и правописа.

Просветни рад

Сандић је 1861. године постао професор српског језика и књижевности у Карловачкој гимназији, а од 1866. је предавао енглески и српски језик у новосадској гимназији. Ту је на самом почетку рада имао неспоразума са колегама: забележено је да су се на њега патронату Гимназије жалили не само ђаци, него и наставници предвођени управником гимназије А. Гавриловићем. Ипак, Сандић је наставио да предаје у гимназији. Годину дана након жалби, саставио је уџбеник из историје под називом "Историја света" - један од најзначајнијих уџбеника на српском језику у XIX веку, будући да су у њему "по први пут изостављени религијски елементи као покретачи историјског процеса". Упоредо са држањем наставе, Сандић је активно радио у Матици српској и писао за лист епархије бачке "Беседа", за који је објављивао прилоге из области педагогије, веронауке и разне друге текстове забавног и поучног карактера (в. доле). Средином седамдесетих година XIX покренуо је и издавао Велики српски народни календар, који је почетком осамдесетих преименован у Годишњак: велики српски народни илустровани календар. Ова публикација најпре је излазила у издању књижаре Фрање Штиглера, а затим из штампарије српске књижаре браће М. Поповића. Такође је покренуо лист Радник, који је био намењен трговачко-привредним и просветним потребама.

Политички рад

Спомен-биста у Алеји великана у Карађорђевом парку посвећена Александру Сандићу, рад академског вајара Стевана Дукића.

По доласку у Нови Сад из Беча, Сандић се нашао у средишту српског националног покрета у Угарској и постао близак сарадник Светозара Милетића. У време када је почео да предаје у новосадској гимназији, укључио се у актуелан политичка дешавања и заједно са Милетићем учествовао у оснивању Српске народне слободоумне странке. Узео је учешћа у раду њене оснивачке конференције у Великом Бечкереку, на којој је донет Бечкеречки програм, као основ политичког деловања Срба у Угарској. Такође је учествовао у раду тзв. "друге бечкеречке конференције" 1872. године, на којој је тај програм потврђен и усвојена платформа за предстојеће изборе за угарски Сабор. Осим тога, Сандић је у четири наврата био посланик на народно-црквеним саборима у Сремским Карловцима као представник Милетићеве странке.

Смрт

Александар Сандић је преминуо у Новом Саду 15. априла 1908. године и ту је и сахрањен на Алмашком гробљу. Његова родна кућа у Зрењанину проглашена је за споменик културе и представља јединствен и редак очуван пример панонске архитектуре с краја XVIII века (подигнута је 1790. године), али се већ годинама налази у лошем и запуштеном стању. Сандић је добио спомен-бисту у Зрењанину, у Алеји великана у Карађорђевом парку, недалеко од своје родне куће.

Стваралаштво

Александар Сандић био је веома плодан писац и културни делатник. Покренуо је и уређивао више календара и листова, приредио је две збирке песама, превео неколико веома значајних књига са немачког на српски језик и написао на десетине новинских текстова, песама, беседа и прилога у стручној периодици.

Уредништво

• Велики српски народни календар (сачувана годишта: 1877, 1879).
  
• Годишњак: велики српски народни илустровани календар (сачувана годишта: 1881, 1885, 1886,1892).
  
• Милош Обилић: српска народна певанија (одабрао и уредио Александар Сандић, Београд 1891)
  
• Радник. Лист за трговачко-привредне и просветне потребе (Нови Сад 1892).
  
• Краљевић Марко у сликама: српска народна певанија у 25 песама, са истумаченим речима турским и гдекојим необичним српским (збирка песама, уредио Александар Сандић; Нови Сад б. г.).
  

Беседе

• Беседа у споменъ покойномъ Нестору Димитриєвићу, добротвору оскудне омладине србске, коя се узучи. Говорио о парастосу у Вел-Бечкеречкой Свето-успенской цркви на Крстовьданъ 1860. г. Александаръ Сандићь, Беч 1860.
  
• Елогија Платону Атанацковићу, председнику Матице Србске. Написао и читао у првој свечаној седници књижевног одељења "Матице Србске" (о светом Сави 1869. године) Александар Сандић, Српски летопис 41-43, Нови Сад 1867, 353-356.
  
• Беседа на опелу Јоксима плем. Новића, Оточанина, у успенској цркви у Н. Саду 6. јануара 1868, Нови Сад 1868.
  
• Беседа на Светог Саву. Говорио у Ново-Садској гимназијалној дворани 1867. Александар Сандић, Нови Сад 1867.
  
• Реч самртна над отвореним гробом - ави-митроноши Илији Округићу-Сремцу: књижевнику, песнику хрватском и српском. Дне 19/31. маја 1897 крај цркве Госпе Снежне под Варадином, Сремски Карловци 1897.
  
• Ловорике листак на гроб Јаши Игњатовићу (рођен 1824.30.IX, умръо 1889.24.VI), Нови Сад 1892.
  
• Слава песнику "Сербианке", учитељу песника "Горског вијенца" Сими Милутиновићу Сарајлији, Нови Сад 1891.
  
• Расправа. Написао у спомен Платону Атанацковићу, покојном владици бачком, председнику "Матице србске", добротвору народном, и читао у првој јавној седници књижевног одељења "Матице Србске" (о светом Сави 1869. године) Александар Сандић, Нови Сад 1869.
  
• Вековечником -Вуку и Доситеју. Два невена цвета на два гроба светла. На Задушнице јесење, године 1897, Нови Сад 1897.
  
• Над раком Стевана Брановачког: на успенском гробљу у Новом Саду, дне 10.(22.) фебруара 1880, Нови Сад 1880.
  
• Беседа на опелу др-а Вука Стефановића Караџића (29. јануара 1864. год. у Грчкој капели). Говорио Александар Сандић, Беч 1864.
  
• Помен триест-годишњи по самрти Вуку Стефановићу Караџићу, Нови Сад 1894.

Песме

Сандић је написао велики број "песама нестиховних", које је читао у различитим приликама - углавном о верским празницима Божићу и Ускрсу, или пак годишњицама и поменима важних личности српске историје и културе. Оне су углавном биле прожете романтичарским националним осећањем и неретко су објављиване у виду књижица невеликог обима (до највише тридесетак страница).

• "И доћи ће и наш Божић - и рођени спас: Божитна легенда 1898", Велика Кикинда 1899.
  
• "Васкрс-победа - слава сила људска постид-поруг. Легенда ускршња 1900", Велика Кикинда 1900.
  
• "Женидба краља од Србије: мир и радост Србадији", Нови Сад 1900.
  
• "Легенда духовска 1898: педесетница српска мајских духова 1898", Нови Сад 1898.
  
• "У гору у слободу - у Црну Гору!", Цетиње 1893.
  
• "Brat bratu - Srbin Hrvatu: pomozbog i pozdrav. Legenda omladinska srpska i hrvatska", Split 1899.
  
• "Ускршња легенда 1897", Нови Сад 1897.
  
• "Помен српски вековечном љубимцу Срба и Хрвата светлом бану хрватском Јосифу Јелачићу: дне 20. маја 1898", Нови Сад 1898.
  
• "Ђурђев-дан. Крсно име српско-јуначко. Честитка Крсног имена Њ. В. Црногорском кнезу Николи I пред славу четрдесетлетницу кнежевања 1860-1900", Загреб 1900.
  
• "Божић-Божидан. Слава Богу, мир земљи. Читање Божитне 1900", Загреб 1901.
  
• "Ускршња легенда 1896", Нови Сад 1896.
  
• "У венац слави Светоме Сави: легенда светосавска на водоосвећењу у Српској Великој Гимназији Новосадској", Задар 1899.
  
• "На крст распетник - из гроба васкрсник. Легенда ускршња 1899", Загреб 1899.
  
• "Огањ-песан, ловор-зимзелен. Легенда црногорска", Нови Сад 1898.
  
• "Брат брату - Србин Хрвату. Помозбог и поздрав: у славу седамдесет-четвртог рођендана Др-а Светозара Милетића 1899. Легенда слози омладине академске, српске и хрватске, сједињене 10.(22.) фебруара 1896", Нови Сад 1899.
  
• "На вис на Ловћен на гроб владици Раду. Легенда црногорска", Нови Сад 1901.
  
• "Крст или некрст: слобода или смрт", Нови Сад 1875 (збирка песама).

Кратка проза

• Рузмарин и мирта у венчане венце његовом височанству кнежевићу Данилу и њеном кр. височанству кнежевићки Милици, Загреб 1899.
  
• Rosmarin und Myrte in Hochzeitskränzen: montenegrische Hochzeitslegende, Neusatz 1901 (на немачком).
• Сањарије на јави о Спасову-дне, Нови Сад 1870.
  
• Јан Хус, Нови Сад 1869.
  

Новински чланци

Сандић је 1868. године започео сарадњу са листом "Беседа", коју је уређивала епархија бачка Српске православне цркве са седиштем у Новом Саду. За овај лист Сандић је написао на десетине чланака, који се тематски могу сврстати у три велике групе: 1. Педагошки, 2. Верски и 3. Забавно-поучни.

Педагошки чланци

Допис Александра Сандића којим обавештава новинско уредништво о свом преводу књиге Јохана Кристофа Бартенштајна и моли за рекламирање. Из дописа се види да је Сандић у Бечу становао у хотелу "Код златног анђела".

• "Народна школа I", Беседа 21, Нови Сад 1868, 164-166.
  
• "Народна школа I (продуженĕ)", Беседа 22, Нови Сад 1868, 171-173.
  
• "Народна школа II (продуженĕ)", Беседа 24, Нови Сад 1868, 187-189.
  
• "Народна школа III (продуженĕ)", Беседа 25, Нови Сад 1868, 194-197.
  
• "Народна школа III (продуженĕ)", Беседа 27, Нови Сад 1868, 211-212.
  
• "Народна школа IV (продуженĕ)", Беседа 28, Нови Сад 1868, 219-221.
  
• "Народна школа V (продуженĕ)", Беседа 29, Нови Сад 1868, 227-229.
  
• "Народна школа V (продуженĕ)", Беседа 33, Нови Сад 1868, 261-262.
  
• "Народна школа V (продуженĕ)", Беседа 34, Нови Сад 1868, 269-270.
  
• "Народна школа V (продуженĕ и свршетак)", Беседа 34, Нови Сад 1868, 282-284.
  
• "Шта да ради учитель с ученици лажльивци и како да их одучи од тога?", Беседа 19, Нови Сад 1868, 149-150.
  
• "Шта да ради учитель с ученици лажльивци и како да их одучи од тога?. II", Беседа 20, Нови Сад 1868, 154-156.
  
• "Сачувай дете лепим да не скриви, а не каштигом!", Беседа 18, Нови Сад 1868, 139-140.
  
• "Дизанĕ руку у школи", Беседа 13, Нови Сад 1868, 99-101.
  
• "Дизанĕ руку у школи II", Беседа 14, Нови Сад 1868, 109-111.
  
• "Дизанĕ руку у школи III", Беседа 15, Нови Сад 1868, 115-117.
  
• "Учитель треба да позна нарав и особине сваког свог ученика", Беседа 7, Нови Сад 1868, 51-53.
  
• "Учитель треба да позна нарав и особине сваког свог ученика II", Беседа 8, Нови Сад 1868, 59-60.
  
• "Учитель треба да позна нарав и особине сваког свог ученика III", Беседа 9, Нови Сад 1868, 66-67.
  
• "Школе недельне и празничне валя да подигну веру и моралност у младежи нашой сеоској", Беседа 6, Нови Сад 1868, 42-44.
  

Верски чланци

• "Каквих је било символа вере до никејског сабора", Беседа 32, Нови Сад 1868, 252-253.
  
• "Нешто о црквеном грађењу", Беседа 30, Нови Сад 1868, 237.
  
• "Књига Талмуд у Јевреја", Беседа 20, Нови Сад 1868, 153.
  
• "Књига Талмуд у Јевреја", Беседа 21, Нови Сад 1868, 162.
  
• "Закон десјатословија. По св. оцу Григорију Палами, архиепископу солунском", Беседа 19, Нови Сад 1868, 146.
  
• "Празник пјатдесјатници", Беседа 14, Нови Сад 1868, 57.
• "Побожност је прва добродетељ људска", Беседа 3, Нови Сад 1868, 17-18.
• "Конференције свештеничке", Беседа 2, Нови Сад 1868, 9.

Забавно-поучни чланци

• "Чланци о народном газдованю (по Комерсу)", Беседа 24, Нови Сад 1868, 190-192.
  
• "Чланци о народном газдованю (продуженĕ)", Беседа 26, Нови Сад 1868, 206-208.
  
• "Кафа", Беседа 20, Нови Сад 1868, 157-159.
  
• "Кафа (продуженĕ и свршетак)", Беседа 21, Нови Сад 1868, 166-168.
  
• "Треба ли земльеделцу науке хемиє и шта му то вреди?", Беседа 16, Нови Сад 1868, 125-127.
  
• "Памук", Беседа 13, Нови Сад 1868, 102-103.
  
• "Памук (продуженĕ и свршетак)", Беседа 15, Нови Сад 1868, 118-119.
  
• "Лан", Беседа 11, Нови Сад 1868, 84-85.
  
• "Лан(продуженĕ и свршетак)", Беседа 11, Нови Сад 1868, 93-94.
  
• "О сеяню пиринча у нашим краєвима", Беседа 9, Нови Сад 1868, 69-70.
  
• "Још нешто о сеяню пиринча у нашим краєвима (о дивлĕм пиринчу)", Беседа 10, Нови Сад 1868, 79.
  
• "Шуме служе да се клима меня и да земля болĕ рађа", Беседа 7, Нови Сад 1868, 54-55.
  
• "Шуме служе да се клима меня и да земля болĕ рађа (свршетак)", Беседа 8, Нови Сад 1868, 62-63.
  
• "Михаило М. Обреновић III. Рођен 4. септ. 1823, од убица погину 29. маја 1868", Беседа 17, Нови Сад 1868, 129.
  

Преводи

1. Феликс Каниц, "Византијски споменици по Србији", Беч 1862.
2. Јохан Кристоф Бартенштајн, "Кратак извештај о стању расејанога многобројнога "илирскога" народа по цар. и краљ. наследничким земљама", Беч 1865.
3. "Гетејев Егмонт: жалостива игра у пет раздела" , Панчево б. г.
4. Антоније Фринд, "Деспот Ђорђе Бранковић, сужањ у Хебу", Нови Сад 1871.

Историјски радови

Родна кућа Александра Сандића у Зрењанину, на Карађорђевом тргу 21.

• Јубилеји западних Словена године 1873, Летопис матице српске , књ. 115, год. 44, Нови Сад 1873, 190-225.
• Диплома властелинска и родослов породице Стратимировић-Кулпинских, Летопис Матице српске 2, књ. 142, год. 54, Нови Сад 1885, 112-119.
• Диплома властелинска и родослов породице Стратимировић-Кулпинских, Летопис Матице српске 3, књ. 143, год. 54, Нови Сад 1885, 100-113.
• Цар Лазарева црква у Новом Саду, Нови Сад 1898.
• Историја света. Историја Новог века, књ. 3, св. 3-4, Нови Сад 1868.
• Историја света. Историја Средњег века, књ. 2, Нови Сад 1868.
• Историја света. Историја Старог века, књ. 1, Нови Сад 1869.
• Историја света. Историја Новог века, књ. 3, св. 1-2, Нови Сад 1871.
• Свети Сава, први српски архијепископ и просветитељ народни. По Доментијану написао Александар Сандић, Нови Сад 1869.
• Михаило М. Обреновић III: кнез српски, Нови Сад 1869.
• Бечкерек у сећању, б.м., 1884.

Радови из области књижевности

• Апологија Лукијана Мушицкога: два рукописа, Летопис Матице српске 2, књ. 130, год. 51, Нови Сад 1882, 83-91.
• Апологија Лукијана Мушицкога: два рукописа, Летопис Матице српске 4, књ. 132, год. 51, Нови Сад 1882, 92-107.
• Д-ру Ђури Даничићу помен у свечаној седници Књижевног одељења Матице српске: о светом Сави 1883. године, Летопис Матице српске 2, књ. 142, год. 54, Нови Сад 1885, 112-119.

Остали радови

• Срби и Хрвати, Нови Сад 1879.
• Марко Мурат у Новом Саду, Сремски Карловци 1897.

Сандић и Велики Бечкерек

Иако је животом и радом углавном био везан за Нови Сад, Сандић није заборавио свој родни град. Он је 1884. године евоцирао сећања на детињство и време проведено у Великом Бечкереку. Ово сећање је 1994. године публиковао завичајни историчар Борис Павлов у часопису "Улазница" Градске народне библиотеке "Жарко Зрењанин":

Славном деспот Ђурђу славни
гости дођоше
Ал беседи Ђурђу лепа љуба
Јерина:
Чиме ћемо Ђурђу славне госте
частити?

Запамтио сам ова три стиха песме старинске – па ми на ум падну свагда, када се сетим свог детињства и милог ми Бечкерека, где на свет падох. Певала ми за малена ту старинску песму моја стара мајка, старица је доживела деведесет лета.

А ја бих је, кад испева, питао: ко је то био славни деспот Ђурђе?

-Краљ од Македоније, синко.
-А је л мајко, је л био род цару Александру Великому?
-Ја то не знам, синко; ал биће да је био истог рода и племена.
-А ко су били то славни гости деспот-Ђурђу?
-Сибињанин-Јанко и нећак му Бан-Секула, јунак бољи од бољега…

Ето како се казује и прича у скромној кући ратарској сказанија старинска – наук тобоже историјски.

Па на том би се доконало и моје знање тад на историје.

А кад би ме повела Граднулицом у манастир, у очи младог петка ил недеље, да ме умије оном светом водицом, што извире онде старом бресту из дебла; ил да преноћимо тамо у капели над гробницом и моштима светог оца Рафајила; – старица би тада приповедала, као што је од својих старих слушала: како је Бечкерек био у старо доба тврди град, тврђи и од Темишвара. Како је деспот Ђурђе довео Србе у Бечкерек отуд из српског подунавља од свог града Смедерева, па Бечкерек населио и град још већма утврдио; и како су Турци на Бечкереку и два три пута пострадали љуто, тако љуто, да је до данас остала и песма и клетва:

Бечкереку, коло на чекрку,
Около те вода потопила,
У среди те ватра сагорела!…

Толико сам знао ја онда о Великом Бечкереку и поносио сам се мален нејак, што сам Бечкеречанин.

Бечкерек је још за мог детињства био управ варош српска. У магистрату све господа српска; за вармеђу слабо сам ја тада разбирао – ал и у њој беше много Срба господе вармеђаша, па још к тому све самих немеша!

У “Швабах” где живе Немци – нисам марио да одлазим, јер то беше, дабог ме, туђински крај. Биле тамо једва две три куће српске, а међ’ њима не кућа, већ баш дворац старог Трифунца; за малена мога спахијом га звали.

Тај дворац највећма ми у очи падао, кад бих тамо залутао.

А зашто? Ево зашто.

То су били, стара ми говорила мајка, сјајни двори деспот-Ђурђеви, па се пружили на широко, где је данас вармеђа и она велика тавница. А кад после Турци Бечкерек отеше, онде је седио паша од Бечкерека и подигао сред двора Ђурђевих џамију и мунару – од које остало било трага све до неке године.

Па ту ће бити, старица ми казивала, да је деспот-Ђурђе са Јерином дочекивао и частио славне госте своје: Сибињанин-Јанка и бана Секулу, и осталу господу витешку…

Тако мисли ројиле ми се по памети за малена мог – док ходах и ситну књигу учах у свом милом месту рођеном, у Великом Бечкереку…

Бечкерече мој… Бечкерече мој… шта си некад Српству био, а шта ли си данас!

...
Велика црква у Бечкереку, слави Велику Госпојину. Чини ми се, да сам негде начитао, да је тај празник био и крсно име Деспот-Ђурђу Смедеревцу и његовој лози од старина. Али Госпојина Велика није сам храм цркви тој него и вароши. С тога је и на печату магистратском и варошком изрезано успеније богородице и у дворани магистратској стајала је о дувару (не знам дал и данас стоји) велика слика истог празника.

Тај дан славио се тамо као и царски дан. Тај дан свак је видео, да је Бечкерек по првенству српска варош од старина. Дућани сви до једног позатварани, на све стране гледао си, да је то до највећег празника највећи – свечани дан српски дан.

У великој цркви служба није свечанија била ни о божићу ни о ускрсу. Па тек служби на измак’ кад понесу дивне оне литије златоткане (којима на далеко равних није) и, мислиш, сав Велики Бечкерек српски за литијом пристао, па ће великим сокаком у магистрат у дворану, да се тамо свети водица и варош пошкропи крсту на четири стране… прангије пуцају, звона звоне и на великој цркви и у манастиру, па и са римокатоличке… стари прота под небом а пред њиме свештеници и ђаци са рипидама и чираци… с једне и друге стране почаст чине стари шицари (*варошка милиција), сви до једног Срби, а рекао би си све сами потомци Обилића и деспот-Ђурђа… па оно дивно наше црквено појање – права српска слава православна!

Тако сам запамтио из детињства, тај светли празник и храм велике цркве Бечкеречке и празник варошки.

Ал дошло и ославило било пролеће кобне оне и злокобне године – с једне стране уста народ за сабадшаг земље своје, а с наше опет у сремских Карловцих засветлише часком из прашине и проговорише златописане и крвљу запечаћена стара она писма и повеље српске…

Пред том истом великом црквом, а одма затим и пред манастиром, на домак старом оном бресту, и на бресту слици богородице – ватру наложише и спалише црквене протоколе несрпске.

Ох, ту сам ватру добро утубио, онај жар потоњи на све стране живо запамтио – и преживео чудне оне страхоте са разбраћења и крвничења потомака деспот-Ђурђа Смедеревца и потомака Сибињанин-Јанка!

Шта је за тим било – није моје овде, овај пар да причам.

Страшне су то успомене, страшне – не до бог их више никада!

...

Сваком друму на уласку у Вел. Бечкерек, на диреку једном намештена била таблица и на њој красни слови српски ишарано мртво име једно, без живота Војводство… испод тога, ил над отим, слови германски јављала се нехотице оку и погледу стара она морија, која претише и газијаше за десет петнајст лета правце ка’ и кривце.

Ал то је било па и прошло – и добро је, што онако дуго нетрајало!

Времена се изменила – с њима власти и господство у Великом Бечкереку.

Ја сам тада отишао био у свет на школе на науке… Након тога, мал-не тридесет година, дошао сам једном у Велики Бечкерек; удесио сам баш о Великој Госпојини, да тај празник проведем, и у уму и памети да изређам часком дивне слике оне, успомене из детињства свог…

Био тај дан мутан, небо облачно ка’ и срећа српска; а кад би, да понесу литију по вароши (дал онако, као некад-не знам), стаде небо плакати, удари киша из облака, поремети ту лепу славу српску.

И можда је добро било, што је тако било!

По вароши не видох ни трага од оног негдашњег, за малена мог општег светковања и свечаности!

Стужило ми се на срцу – као да је терет какав сињи свалио се на мене!

Ал би и на том било па и прошло – да још нешто не смотрих тај дан, негдашњи до највећег празник српски у Великом Бечкереку… највећи сјај и одсјај свести српске од старина, знамен и печат крсног имена славног деспот-Ђурђа и Великога Бечкерека. Мислио бих ја и у мислима се разабрао: да је небо проплакало, да су облаци заклонили у даљини дивне оне слике, успомене на детињство ми.

Кад је са куле велики цркве Бечкеречке зазвонило звоно на вечерње тај дан госпојински, успенски (самртнички) – ужурбали се по вароши, ни пре ни после већ баш у тај мах мајстори са чекићи и таблицама гвозденим: па се журе од једног рогља улици до другог, из једног краја Бечкерека у други.

Стао сам да видим ту журбу тих вредних мајстора – баш на рогљу куће црквене, до велике цркве Бечкеречке.

На лаким лествицама попе се мајстор са чекићем и са једном таблом гвозденом и удара је с лица кући оној црквеној. На таблици пише језиком несрпским слови туђински име тој улици у напредак – некад српској кујунџијској, а потоњој црквеној улици.

Тај дан, лицем на Велику Госпојину – крштене су Великом Бечкереку, српском некад граду славног Ђурђа-деспота - улице језиком и словима силе и господства данашњег.

Велики сокак дичи се од оног часа именом славног Хуњадија, оног истог Сибињанин Јанка, који некад, можда баш туда јахаше, сабљу пасаше, долазећи у госте славном деспот-Ђурђу и Јерини…

А улицу једну, што-но кажу: иза божјих леђа – крстише именом Бранковића Ђорђа славног деспот-Ђурђа Смедеревца…

Је л то било по случају, ил за знамен поништен братимства и заборављеног пријатељства двојице великих људи, Сибињанин-Јанка у Мађара и деспот-Ђурђа Смедеревца у Срба, и потоња данас двају им народа јуначка; ил се то тако збило, да се баш тај дан обистини пословица стара: ко је јачи, тај и тлачи!

Бечкерече мој… Бечкерече мој – ниси данас Српству оно што си некад био!”

Види још

• Сандићева кућа
• Друга бечкеречка конференција (1872)
• Бечкеречки програм