Димитрије Кристић

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
Jump to navigation Jump to search
Др Димитрије Кристић

Димитрије Кристић (Панчево, 23. октобар 1891 - Зрењанин, 29. август 1952) је био лекар, активиста и председник Среског одбора Црвеног крста Петровград.

Биографија

Димитрије Кристић се родио 23. октобра 1891. године од оца Јована, власника пиваре у Петроварадину и мајке Софије, рођ. Савановић. Основну школу и гимназију је завршио у Новом Саду, а медицински факултет у Будимпешти и Прагу, где је и дипломирао на чешком универзитету 24. новембра 1923. године. Ту се и специјализирао на немачкој дерматолошкој клиници професора Крајбиха, где је остао до почетка 1926. године. Након тога долази у Краљевину СХС, где је као први дерматолог 8. априла 1926. постављен за шефа дерматолошког одељења болнице у Великом Бечкереку.

Након упорног рада, после годину дана, добио је на одељењу потребан модеран инструментаријум и лабораторију за клиничко испитивање, као и микроскоп, а увео је савремене методе клиничког испитивања и лечења у рату и првом поратном времену распрострањених венеричних обољења. Стално је пратио и увек примењивао све новије начине лечења који су се у то време примењивали у развијеним земљама. Лечио је пиротерапијом, са фрапантним успехом. Дуго је био једини лекар у Србији који је примењивао овај метод лечења. Такође је био први који је 1947. године почео лечење луеса пеницилином, нарочито код случајева отпорних на салварсан и бизмут. На свом Одељењу завео је модерне дијагностичке методе попут тражења спирохете на тамном пољу, микроскопског прегледа код микотичких обољења, лумбалних пункција, окципиталних пункција, прегледа ликвора, истраживања алергена и алергије, биопсије коже са хистолошким прегледом итд.

Завео је нове методе лечења, као што су пиротерапија маларијом, вакцином тифуса, пирифером, амекосом итд. Услед овако широког програма сузбијања, стопа венеричних болести је знатно опала. Посебну бригу посветио је кожним болестима, и на том пољу је постигао велике успехе увођењем савремених метода. Поред болничког одељења, преузео је и рад у Државној кожно-венеричној амбуланти, основаној 1921. године. Министарство народног здравља ценило је његов рад и тражило да се на његовом Одељењу изради реферат и план о сузбијању венеричних болести. Активно је учествовао у популаризацији медицине и њених модерних достигнућа, кроз састанке Клуба лекара, касније подружнице Српског лекарског друштва, чији је био члан. У Клубу је држао предавања, и то не само у Великом Бечкереку / Петровграду, већ и у другим градовима. Након смрти др Мише Матића, постао је председник Лекарског клуба. Венеричне болестнике који су раније били запостављани и презирани успео је да стави раме уз раме са осталим болесницима.

Кристић је 1930. дошао на место председника Црвеног крста у Великом Бечкереку, и на том ће положају остати у наредних 10 година. Све до тог времена Црвени крст је био неразвијена организација, слабо позната међу масама, без својих просторија, са скученим средствима. Својом харизматичном личношћу и ентузијазмом, брзо је око себе окупио добре сараднике и поштоваоце Црвеног крста и повећао његово чланство. Убрзо после тога, иако само са 1.000 динара у благајни, сазвао је Одбор и предложио да се у Планковој башти, на месту рушевине зимског градског расадника, подигне Дом Црвеног крста са великом двораном и одговарајућим просторијама. Сачинио је план прикупљања средстава и прилога 1936. године. Исте године је у новембру предат Управи изграђен дом, са бунаром и водоводом. Прилози грађана, друштава и предузећа у граду кретали су се између 1.000 и 10.000 динара. Од око 100 прилагача био је у целости сакупљено 350.000 динара која је свота била довољна да се изгради пространа зграда.

Црвени крст је читаву деценију обављао превоз болесника својим санитетским аутом који је заменио градска запрежна кола хитне помоћи. Према Кристићевим замислима, ово Друштво оспособило је за негу болесника 400 болничара и болничарки и успело да одигра одлучујућу улогу у спасавању унесрећених за време велике поплаве 1940. године. Поплављени и њихово покућство спасавани су камионима, организоване су кухиње за пострадале, којима је додељивана помоћ у натури и новцу.

За време окупације, Кристић је смењен, али је Црвени крст наставио да ради по смерницама које је он успоставио. Југословенским заробљеницима у немачком заробљеништву послато је 16.700 пакета.

По ослобођењу Кристић је враћен на положај председника Црвеног крста у Петровграду/Зрењанину, на ком се налазио три године. Под његовим руководством развио се социјално-хумани рад у првим поратним годинама. Оспособљено је и војним болницама додељено 648 добровољно мобилисаних болничара и болничарки. Приређени су и одржавани разни течајеви у вези са акцијама Црвеног крста, попут болничарских, неговатељских и течајева за здравствене активисте на селу, течајева за земљорадничке задруге и државна пољопривредна имања, као и течајева за прву помоћ, кућни ПАЗ итд.

За свој научни рад на пољу медицине добио је признање постављењем за сталног члана Стручног медицинског савета Народне републике Србије од стране Министарства здравља, а Дерматолошка секција Српског лекарског друштва изабрала га је за свог потпредседника. Умро је 29. августа 1952. у Зрењанину, након вишегодишње борбе против дијабетеса, који је покушавао да лечи у Загребу.

Сем матерњег српског језика, Кристић је говорио немачки, чешки и мађарски.

Библиографија

Своје радове из области венерологије и дерматологије објављивао је како у домаћим, тако и у страним медицинским часописима. Међу њима су најзначајнији:

-Pemfigus foliaceus vegetans. Heilung nebst weiteren Untersuchungen über Kochsalzausscheidungen bei Pemfigus (Archiv der Dermatologie und Sifilis, Berlin 1920)
-Vrednost neosalvarsana kod Parotitis epidemika (Lečnički vjesnik, Zagreb 1928);
-Opšti principi i opšta uputstva o lečenju zapaljivih kožnih bolesti (zbirka predavanja Socijalnog osiguranja, 1935);
-O veneričnim bolestima (brošura, 1936);
-Gde dolazi primena Wasermanove reakcije u raznim stadijumima sifilisa (brošura, 1937);
-Difterija kože (Medicinski pregled, Novi Sad 1948);
-Може ли се ендемски сифилис, пренесен колонистима из Босне и Херцеговине, ширити и на староседеоце Баната (у коауторству са др Ал. Фанингером, Медицински преглед, Нови Сад 1951 ).

Литература о Димитрију Кристићу

-ČOLIĆ, Dragoljub. "Život i delo dr Dimitrija Kristića", u: VI naučni sastanak Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Pančevo, 11-12. maj 1974.
-КРЧМАР, Филип / ТАНАСИЈЕВИЋ, Александра / КАРАВИДА, Весна. Традиција хуманости. 140 година Црвеног крста Зрењанин (1880-2020), Зрењанин 2020.

Референце