Емил Гаврила

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
Jump to navigation Jump to search
Др Емил Гаврила (1861-1933)

Др Емил Гаврила (Велики Бечкерек 1861 - Рогашка Слатина 1933), адвокат, новинар, политичар, један од вођа српског националног покрета у Јужној Угарској крајем XIX и почетком XX века, велики жупан Торонталско-тамишке жупаније (1920)[1] и сенатор Краљевине Југославије 1931-1933.

Биографија

Младост

Др Емил Гаврила рођен је 17. априла 1861. године у Великом Бечкереку, у цинцарској породици, у улици која је касније названа по њему. Овде је завршио основну школу и гимназију, а право и филозофију студирао је у Бечу, Бону, Минхену и Будимпешти[2]. Већ у раној младости почео је да сарађује у разним српским и страним листовима који су се бавили српским политичким и културним приликама[3], највише у Magazin für die Literatur des Inn- und Auslandes ("Часопис за домаћу и инострану књижевност"). Врло рано се заинтересовао за српско национално питање у Угарској. У свом родном граду је 1887. године покренуо први лист на српском језику под називом "Глас", али оно није било дугог века - власти су га забраниле шест месеци касније[4]. Ипак, Гаврила је наставио да се бави јавним радом и 1890. године отворио је адвокатску канцеларију[5]. Изабран је 1892. године за посланика при Српском црквеном сабору у Сремским Карловцима, да би почев од идуће године (1893) преузео уредништво новосадског листа "Застава", након што је дотадашњи уредник, Јаша Томић, отишао на издржавање затворске казне због убиства Мише Димитријевића. На том положају настојао је да превазиђе раздор који се јавио у српском националном покрету након тог убиства.

Сабор 1894, Велеиздајнички процес и Конгрес народности

Гаврила је 1894. године припремио Сабор у Сремским Карловцима, ком је присуствовало између 15 000 и 20 000 Срба. Сабор је једногласно осудио најављене законе мађарске владе о грађанском браку и матичним књигама, у којима су Срби, али и други немађарски народи у Угарској видели опасност од даље мађаризације. Исте године је, у атмосфери линча и застрашивања мађарских власти на тзв. "Велеиздајничком процесу" бранио оптужене Румуне, ауторе тзв. "Трансилванијског меморандума", који су захтевали изједначавање права са Мађарима и престанак мађаризације (они су ослобођени општом амнестијом 1895. године)[6]. Гаврила је августа 1895. организовао тзв. "Конгрес народности" у Будимпешти. На овом скупу су Срби, Румуни и Словаци заједнички иступили против најављених законских мера, али овај наступ није дао резултата, будући да су закони били усвојени у јесен исте године. На Конгресу је Гаврила учествовао као секретар испред српске стране[7].

Због своје сарадње са политичким и народним представницима Румуна и Словака, Гаврила је касније био називан "претечом Мале Антанте"[8][9].

Делатност у Босни и Херцеговини

Гаврила се 1896. године преселио у Сарајево, где је, уз мање прекиде, остао све до Првог светског рата[10]. Својим утицајем и својим искуством помагао је и акцију Срба у Босни. Године 1896. саставио је меморандум о националном, верском и просветном стању босанских Срба. Пар година касније (1902), одбио је позив кнеза Николе да преузме црногорско министарство правде и организује тамошње правосуђе[11].

Пред анексију Босне и Херцеговине, покренуо је 1905. године први српски политички лист у Босни под називом Српска Ријеч[12]. Уређивао је Босанско-херцеговачки зборник, у ком је објавио седам томова грађе: 1. Три царска меморандума од 25. новембра 1896, 19. марта 1897. и 17. маја 1900. (160 стр.); 2. Цариградски споменици и поднесци Цариградској васељенској патријаршији (138 стр.); 3. Преписка између народних вођа и босанско-херцеговачких митрополита (277 стр.); 4. Нацрт устава црквено-школске самоуправе и рад народне депутације (136 стр.); 5. Списи исламског народа Босне и Херцеговине у ствари вјерско-просвјетне самоуправе (219 стр.); 6. Четврти царски меморандум од 23. маја 1902. (58 стр.); 7. Римска пропаганда у Босни и Херцеговини од времена аустроугарске окупације (534 стр.)[13]. Огромна грађа, у којој је Гаврила претресао аграрна питања у Босни и Херцеговини и њену историју од аустроугарске окупације, остала је необјављена услед ратних прилика[14].

У периоду између 1902. и 1914. године, Гаврила је живео наизменично у Босни и Херцеговини и Будимпешти. У мађарској престоници је радио као правни референт Генералног конзулата Краљевине Србије, сарађујући упоредо са бројним српским и страним листовима[15]. Налазио се у Босни када је 1908. извршена анексија од стране Аустроугарске. Тада је први пут протеран одатле, након чега се упутио у Загреб, где је присуствовао Велеиздајничком процесу (1909). Касније се вратио у Босну, да би опет био из ње протеран непосредно пред избијање Првог светског рата.

Први светски рат и интернација

По избијању Првог светског рата био је интерниран заједно са супругом Олгом Пеци-Поповић, наводно због сумње да је учествовао у Сарајевском атентату. Рат је провео у Великом Бечкереку, Сегедину, Мезетуру и Кишкунхалашу[16].

Међуратни период

По завршетку рата, Гаврила се 13. новембра 1918. године вратио у Велики Бечкерек[17], где је узео активног учешћа у јавном и политичком животу. Изабран је за члана Народне скупштине Војводине, која је 25. новембра 1918. у Новом Саду прогласила присаједињење Барање, Бачке и Баната Краљевини Србији[18]. Председавао је 8. јануара 1920. године великим збором банатских привредника који су се успротивили планираном премештању трговачко-обртничке коморе у Нови Сад и који су том приликом основали "Банатску трговинско-индустријску и занатску комору" са седиштем у Великом Бечкереку[19].Од 1. марта до 1. септембра 1920. године био је велики жупан Торонталско-тамишке жупаније[20]. У свом деловању настојао је да се избори за што је бољи могући положај Баната и Великог Бечкерека у новоствореној југословенској држави. У том циљу је сарађивао у листу "Банатски гласник", оштро протестујући против планираних административних промена које су предвиђале централизацију власти у Београду и Новом Саду[21][22][23][24].

Гаврила се 1924. године преселио у Београд, где је сарађивао у разним листовима и часописима, залажући се за излажење у сусрет Хрватима и Словенцима у питању државног уређења[25]. Сарађивао је и са Летописом Матице српске.

Године 1931. именован је за сенатора Краљевине Југославије. Те године је обележио два значајна јубилеја у родном граду - седамдесети рођендан и педесетогодишњицу јавног и политичког деловања[26][27][28]. Тим поводом је у Великом Бечкереку уприличена свечаност, на којој су говорили Миша Матић, Д. Ковачевић и прота Жарко Стакић[29].

Смрт

Емил Гаврила je преминуо у Рогашкој Слатини, у 73. години живота, за време ручка у кафани „Бел ви“[30]. Његови посмртни остаци пренети су у Велики Бечкерек и сахрањени у породичној гробници на Томашевачком гробљу[31]. Претходно је ковчег са Гаврилиним телом био изложен у палати бивше жупаније. Сахрани су присуствовали високи државни званичници Дака Поповић, Драгослав Ђорђевић, Васа Глушац, народни посланик Тоша Рајић и др.[32].

Занимљивости

Мађарски режим Иштвана Тисе, чији је Гаврила био огорчени противник, понудио му је баронску титулу у замену за политичку пасивизацију. Гаврила је понуду одбио речима: "Кад нисам примио титулу црногорског министра правде, не треба ми ни титула маџарског барона"[33].

Гаврила је био ожењен Олгом Пеци-Поповић, из угледне великобечкеречке породице Пеци-Поповић, која се такође истакла својим националним радом.

Приликом прославе јубилеја Емила Гавриле 1931. године, покренута је и иницијатива да се једна улица у граду назове његовим именом[34].

Део писане заоставштине др Емила Гавриле чува се данас у истоименом фонду Историјског архива Зрењанин[35].

Галерија

  • Емил Гаврила (Кириловић 1935).JPG
  • Брачни пар Гаврила.jpg
  • Емил Гаврила (Петровград 1938).jpg
  • Емил Гаврила (Политика 1933).JPG
  • Банатска трговинска индустријско-занатска комора.jpg
  • Емил Гаврила - породична гробница.jpg

Референце

  1. ↑ Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 381-382.
  2. ↑ Читуља.† Емило Гаврила, Гласник Историског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 412.
  3. ↑ Читуља.† Емило Гаврила, Гласник Историског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 412.
  4. ↑ Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007.
  5. ↑ Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 385.
  6. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 413-414.
  7. ↑ "Сенатор Емило Гаврила умро у Рогашкој Слатини", Политика, 28.8.1933, 3.
  8. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 414.
  9. ↑ Др Емил Гаврила, "Прва Мала Антанта", Политика 8884, 4. фебруар 1933, 1-2.
  10. ↑ "Јубилеј Др-а Емила Гавриле", Летопис Матице српске, год. 105, књ. 328, св. 1-2 (април-мај 1931), 164.
  11. ↑ "Дан великог Бечкеречана, др. Емила Гавриле", Банатски гласник 19, 1. мај 1931, 3.
  12. ↑ "Сенатор Емило Гаврила умро у Рогашкој Слатини", Политика, 28.8.1933, 3.
  13. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 417.
  14. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 417.
  15. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 416.
  16. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 417.
  17. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 417.
  18. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 417.
  19. ↑ Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 398.
  20. ↑ Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 382.
  21. ↑ Др. Емил Гаврила, "Зар баш у појам!", Банатски гласник 64, 22. март 1922, 2-3.
  22. ↑ Др. Емил Гаврила, "Мучки препад на Банат", Банатски гласник 68, 2. април 1922, 2.
  23. ↑ Др. Емил Гаврила, "Да ли евакуација Баната?", Банатски гласник 70, 5. април 1922, 2.
  24. ↑ Др. Емил Гаврила, "Жртвовање Баната", Банатски гласник 71, 6. април 1922, 2.
  25. ↑ Душан Поповић (ур.), "Читуља. Емило Гаврила", Гласник Историјског друштва у Новом Саду 7, Нови Сад 1934, 417.
  26. ↑ М. Јевтић, "Великом Банаћанину: "На многаја...!"", Банатски гласник 18, 24. април 1931, 1.
  27. ↑ "Дан великог Бечкеречана, др. Емила Гавриле", Банатски гласник 19, 1.5.1931, 1-3.
  28. ↑ "Јубилеј др-а Емила Гавриле", Летопис Матице српске, год. 105, књ. 328, св. 1-2 (април-мај 1931), стр. 164.
  29. ↑ "Дан великог Бечкеречана, др. Емила Гавриле", Банатски гласник 19, 1.5.1931, 1-3.
  30. ↑ "Сенатор Емило Гаврила умро у Рогашкој Слатини", Политика, 28.8.1933, 3.
  31. ↑ "Пренос тела др Гавриле у Велики Бечкерек", Политика 29.8.1933, 2.
  32. ↑ "Сахрана д-р Емила Гавриле у Великом Бечкереку", Политика, 30.8. 1933, 2.
  33. ↑ "Дан великог Бечкеречана, др. Емила Гавриле", Банатски гласник 19, 1.5.1931, 3.
  34. ↑ "Дан великог Бечкеречана, др. Емила Гавриле", Банатски гласник 19, 1.5.1931, 2.
  35. ↑ http://www.arhivzrenjanin.org.rs/index2.htm
Retrieved from "https://zrikipedia.com/index.php?title=Емил_Гаврила&oldid=2774"