Имре Варади

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
Jump to navigation Jump to search
Имре Варади

Имре Варади (мађ. dr Várady Imre; Катрајнфелд, данашњи Равни Тополовац, 1. март 1867 - Зрењанин, 5. март 1959[1]) је био угледни великобечкеречки, петровградски и зрењанински адвокат, политичар, новински уредник, посланик угарског Сабора, предводник мађарске националне мањине у Банату у периоду између два рата. Био је народни посланик Краљевине СХС и сенатор Краљевине Југославије.


Рана биографија

Имре Варади родио се 1. марта 1867. године у Катрајнфелду (данашњи Равни Тополовац)[2]. Гимназију је похађао у Великом Бечкереку од 1877. до 1885. године[3]. Након тога је студирао права у Будимпешти, где је 1890. године докторирао[4]. Вратио се у родни град где је 1893. године отворио адвокатску канцеларију[5][6] и активно се укључио у ондашњи политички и јавни живот.

Политичко деловање у Аустроугарској

Почетак опозиционог деловања

Крајем XIX и почетком XX века, Варади је постао родоначелник политичке опозиције у Великом Бечкереку и Торонталској жупанији, где је традиционално доминирала мађарска Либерална (Слободоумна) странка (мађ. Szabádelvű párt). Варади се определио за опозиционо деловање и јавно почео да иступа као предводник тзв. Незавишњачке партије (мађ. Függetlenségi párt). Опозиционо иступање започео је покретањем листа Nagybecskereki hirláp (Великобечкеречке новине) 17. новембра 1901. године[7]. Овај лист је излазио све до 1908. године, и за сво то време је немилосрдно критиковао власт Торонталске жупаније, указујући на њене пропусте и недостатке. За то време је Варади, као уредник листа, водио беспоштедни медијски рат против жупанијског листа Torontál, па је чак 1902. године, свега годину дана од оснивања листа, био изазван на двобој од стране жупанијског званичника Гезе Папа; Варади је однео победу у двобоју, наневши Папу лакше телесне повреде[8]

Победа на изборима (1906)

Варадијево активно политичко деловање врло брзо дало је резултате: на изборима за угарски Сабор одржаним 29. априла 1906. године у Торонталској жупанији, опозиција је однела победу, а Варади је изабран за народног посланика испред града Великог Бечкерека[9][10]. За њега су, на подстицај ондашњег првака српског националног покрета Јаше Томића, гласали и Срби[11]. Био је једини посланик угарског Сабора из овог града[12].

До краја Првог светског рата

До распада Аустроугарске, Варади се активно бавио политиком и уређивао је више политичких листова који су излазили у Великом Бечкереку, на немачком и мађарском језику: Torontáler Volksblatt (1905)[13], Unser Blatt (1906-1915)[14] и Délvidéki Újság (1906-1910)[15].

По избијању Првог светског рата, у Великом Бечкереку је велики број истакнутих српских првака био ухапшен и злостављан. Варади је, упркос претњама које је примао, прихватио да брани српске интернирце пред судом. Није успео да их одбрани, иако је постигао да један од судија (Еде Алфелди) издвоји своје мишљење и гласа за ослобођење оптужених[16].

Међуратни период

До Шестојануарске диктатуре

Након распада Аустроугарске, Варади је у међуратној југословенској држави наставио да се бави адвокатуром, али је наставио да се бави и јавним и политичким радом. Наступао је као предводник мађарске националне мањине у Банату. Милош Црњански, чувени српски писац који је почетком двадесетих година путовао по Банату као новинар београдског листа "Политика", забележио је приликом боравка у Великом Бечкереку:

"Вођство банатских Мађара још је у рукама др Варадија у Бечкереку. Признат адвокат, чист човек, оставио је код Срба добрих успомена. Стари парламентарни борац, слободњак, он је и данас центар, око кога се купе и свакако будући посланик. У разговору, одлучно брани све што нападамо..."[17]

Варади је током двадесетих година ХХ века обављао дужност правозаступника Банатске бискупије и све до 1926. године био је председник римокатоличке црквене општине у Великом Бечкереку, када је смењен одлуком бискупа Рафаела Родића[18]. Изабран је за народног посланика испред мађарске националне мањине 1927. године и на том положају остао је све до завођења Шестојануарске диктатуре (1927-1929)[19]. Био је изабран на листи тадашњег министра иностраних послова Момчила Нинчића[20].

Сенатор Краљевине Југославије

Имре Варади је 1939. године указом краљевског Намесништва 1939. године именован за сенатора Краљевине Југославије, на велико одушевљење петровградских и банатских Мађара. Тим поводом је примио бројне честитке својих суграђана, али и угледних личности, попут мађарског посланика на југословенском двору Бакача Бешењија и бригадира Драгутина Ристића[21].

Поводом свог именовања за сенатора, Варади је изјавио:

Сенаторска легитимација Имреа Варадија

"Откако је преузела управу земље Влада г. др. Милана Стојадиновића, положај мађарске мањине у Југославији знатно се побољшао.

Ми мађарска мањина у Југославији одувек смо желели да и ми имамо своје претставнике у оба претставничка дома. Овој жељи мађарске мањине изашло се сада у сусрет. Моје наименовање за сенатора сматрам као пријатељски гест према целој мађарској мањини у Југославији.

Ми се надамо да ће овај пријатељски гест Краљевске владе бити основа нове и пријатељске сарадње мађарске мањине са југословенском већином на политичком пољу, а да ће ова сарадња имати за резултат подизање наше мањине на економском и културном пољу.

Мађарска мањина у Југославији са великом пажњом прати рад и успехе Краљевске владе на консолидовању односа Југославије са свим суседним државама. Ми високо ценимо напоре Владе др. Милана Стојадиновића да се атмосфера пријатељства створи и према северном суседу Мађарској. Сматрамо да овим напорима Краљевске владе може многи допринети коректно и лојално држање мађарске мањине и њена верност краљу. С друге стране надамо се да ћемо плодове овог узајамног разумевања убирати у првом реду ми, мађарска мањина у Југославији.

Надамо се да ће школско питање у односу на мађарску мањину бити повољно решено.

Наш програм рада је, укратко речено: стварање политичког, културног, економског јединства мађарске мањине. Лично ћу и надаље као и до сада радити на споразумевању Срба и Мађара".


Тридесетих година прошлог века Варади је обављао дужност председника великобечкеречке Касине[22] и Мађарског културног друштва[23][24] и члан великобечкеречког/петровградског Удружења адвоката[25].

27. март 1941. године

После пуча који је извршен 27. марта 1941. године и преузимања пуне власти од стране краља Петра II Карађорђевића, Имре Варади је као вођа мађарске мањине и сенатор упутио поздравни телеграм Његовом Величанству:

"Њ. В. Краљу Петру II

Приликом ступања на престо Вашег Величанства молимо Вас изволите примити израз поданичке верности и оданости мађарске мањине у Краљевини Југославији."[26]

Почетак Другог светског рата

По избијању Априлског рата и упаду првих немачких јединица у Банат, тадашњи градоначелник Петровграда Пера Ердељанов организовао је састанак са политичким представницима немачке и мађарске мањине у граду, како би се у граду одржао ред и мир. На том састанку, на ком је договорено оснивање тзв. Народне гарде, Мађаре је представљао Имре Варади[27]. За време немачке окупације, незадовољан положајем Мађара у Банату, повукао се из јавног живота, заузевши пасивно и умерено држање[28]. Један савременик овако га је описао:

"Онај који је био вођа Мађара, сенатор за банатски и бачки део, адвокат др Варади Имре, иако се делимично ипак може захвалити њему што се Мађари колико-толико држе заједно, он је слободни зидар, пријатељ Јевреја, лако помирљив (опортунист), презадужен адвокат. Својим несигурним наступом је условио да је изгубио из руку вођство Мађара, а његове организацијске способности су равне нули[29]"

Гробница породице Варади на Католичком гробљу у Зрењанину

На крају рата, Варади се определио за сарадњу са Народноослободилачким покретом[30]. Иако му је у почетку било замерено што се кратко налазио на челу Јужномађарског културног савеза, ушао је у састав Градског народног одбора Петровграда, који је настојао да окупи и угледне припаднике националних мањина[31].

Смрт

Имре Варади преминуо је 5. марта 1959. године и сахрањен је у породичној гробници на Католичком гробљу у Зрењанину.

Занимљивости

  • Варади је био један од најпознатијих масона Великог Бечкерека, Петровграда и Зрењанина.
  • Породица Варади је једна од најпознатијих и најугледнијих великобечкеречких породица. Њени истакнути чланови, укључујући и Имреа Варадија, бавили су се углавном адвокатуром.
  • Адвокатска канцеларија Имреа Варадија налазила се у улици Цара Душана бр. 10[32]. Кућа је срушена приликом прве фазе изградње магистрале 1983. године.
  • Његов унук, Тибор Варади (рођен 1939), стручњак је из области права. Био је члан тима одбране Србије пред Међународним судом правде у Хагу по тужби Босне и Херцеговине за геноцид.

Референце

  1. Anton Peter Petri, Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Marquartstein 1992, 1994.
  2. Anton Peter Petri, Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Marquartstein 1992, 1994.
  3. Anton Peter Petri, Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Marquartstein 1992, 1994.
  4. Anton Peter Petri, Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Marquartstein 1992, 1994.
  5. "Нови сенатор г. др. Имре Варади", Банатска пошта 149, год. IV, 28. јануар 1939, 2.
  6. Anton Peter Petri, Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Marquartstein 1992, 1994.
  7. Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007, 153.
  8. Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007, 155.
  9. Borovszky Samu, Torontál vármegye, Budapest 1911, 509-510.
  10. Anton Peter Petri, Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Marquartstein 1992, 1995.
  11. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 63.
  12. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 381
  13. Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007,157-158.
  14. Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007, 158-160.
  15. Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007, 160-161.
  16. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 63-64.
  17. Милош Црњански, Путописи. Путевима разним, Београд 1995 ("Бечкерек").
  18. Anton Peter Petri, Biographisches Lexikon des Banater Deutschtums, Marquartstein 1992, 1995.
  19. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 381.
  20. "Нови сенатор г. др. Имре Варади", Банатска пошта 149, год. IV, 28. јануар 1939, 2.
  21. "Нови сенатор г. др. Имре Варади", Банатска пошта 149, год. IV, 28. јануар 1939, 2.
  22. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 417
  23. Ђорђе Момчиловић, Зрењанинске ватре. Зрењанин у рату и револуцији, Зрењанин 1987, 107.
  24. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 417
  25. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 441.
  26. "Манифестације у Петровграду", Политика 11790, год XXXVIII, 30. март 1941, 4.
  27. Ђорђе Момчиловић, Зрењанинске ватре. Зрењанин у рату и револуцији, Зрењанин 1987, 146.
  28. Ђорђе Момчиловић, Зрењанинске ватре. Зрењанин у рату и револуцији, Зрењанин 1987, 230.
  29. Ђорђе Момчиловић, Зрењанинске ватре. Зрењанин у рату и револуцији, Зрењанин 1987, 230.
  30. Ђорђе Момчиловић, Зрењанинске ватре. Зрењанин у рату и револуцији, Зрењанин 1987, 644.
  31. Ђорђе Момчиловић, Зрењанинске ватре. Зрењанин у рату и револуцији, Зрењанин 1987, 754.
  32. Петар Божовић, Велики Бечкерек, Велики Бечкерек 1932.