Драгутин Ристић

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
Jump to navigation Jump to search
Драгутин Ј. Ристић

Драгутин Ј. Ристић (Београд, 2. фебруар 1872 - Београд, 5. јануар 1959), је био дивизијски генерал српске војске и војске Краљевине СХС. Свечано је ушао у Велики Бечкерек 17. новембра 1918. године на челу српске војске 2. пешадијског пука "Књаз Михајло", званог "Гвоздени пук".

Војна каријера

Био је питомац 25. класе Ниже и 11. класе Више школе Војне академије. Од 1896. године био је командир чете у 1. и 16. пешадијском пуку; од 1903. године командир 2. чете 7. пешадијског пука; од 1905. године командир 1. чете у Пешадијској подофицирској школи; 1907-1908. године био је у комисији за пријем пушака у Штајеру. У ратовима 1912-1913. године био је командант 4. пешадијског пука I позива и 6. пешадијског пука. У Првом светском рату обављао је дужност команданта 13. и 3. пешадијског пука, од 1916. године био је командант Моравске пешадијске бригаде. После рата био је од 6. марта до 7. јула 1919. године командант окружне команде у Великом Бечкереку; од 7. јула 1919. до 2. априла 1923. године командант Граничне трупе у ликвидацији; од 2. априла 1923. вршилац дужности команданта Битољске (Вардарске) дивизијске области. Пензионисан је 12. децембра 1927. године[1]. Од 15. марта 1928. године подарено му је право на ношење униформе.

Војни чинови:

  • пешадијски потпоручник 1895. године
  • капетан 1901. године
  • капетан I класе 1904. године
  • пуковник 1. октобра 1915. године
  • дивизијски генерал 21. октобра 1923. године

Носилац је бројних одликовања: Карађорђевом звездом с мачевима III и IV степена (два пута), Орден белог орла с мачевима, Орден светог Саве и многих других одличја[2].

Ослобођење Баната 1918. године

Српска војска и грађани Великог Бечкерека слушају обраћање пуковник Ристића, 17. новембра 1918. године
Спомен-плоча која обележава место са ког је бригадир Ристић одржао говор 17. новембра 1918. године (плоча постављена на погрешном месту почетком деведесетих година, а премештена 2003. године)
Славко Жупански дочекује на железничкој станици у Петровграду дивизијског генерала у пензији Драгутина Ристића поводом прославе 20-годишњице ослобођења града

У победничком наступању српске војске новембра 1918. године, донета је одлука да јединице 2. пешадијског пука "Књаз Михајло" - "Гвозденог пука" пређу Дунав и запоседну Банат. Деветог новембра ослобођено је Панчево, а Драгутин Ристић се наредног дана искрцао у овај банатски град. Тада га је командант 2. пешадијског пука, потпуковник Михајло Ковачевић, обавестио да су посебним возом из Великог Бечкерека долазили председник и чланови Српског народног већа и тражили да српске трупе што пре дођу у Велики Бечкерек. Пуковник Ристић је наредио наступање ка Великом Бечкереку. Батаљон "Гвозденог пука" био је пред Бечкереком 17. новембра. Свечани дочек био је на железничкој станици, где су српску војску поздравили Српско народно веће, свештенство и локални Срби на челу са председником Народног већа др Славком Жупанским. Војска је прошла улицом која је у ту част названа по Драгутину Ристићу према центру, где је поджупан Агоштон Јанко предао власт пуковнику Ристићу и српској војсци[3]. Са балкона жупаније обратио се окупљеном народу:

Сад сте, браћо и сестре Бечкеречани и сви присутни из целог Баната, под заштитом ваше браће - војске краља Петра I. Под истом заштитом биће и све друге народности, које стотинама година живе са вама заједно, на негдашњој области деспота Ђурђа Бранковића.

После тога пуковник Ристић донео је "Наредбу О. Бр. 225" у којој се каже:

Наредба О. Бр. 225

Команданта српских трупа, у западном делу Баната, за град Велики Бечкерек и околину
У интересу реда и јавне безбедности наређујем:
1. Становништво дужно је да се покорава свима издатим наређењима српских војних власти. Сваки противан поступак, ма од кога, сматраће се као издајнички и као такав биће суђен од стране преког војног суда, чије су пресуде једино смрт.
2. Оружје и муниција, као и све што је од непријатељских трупа остало, има се у року од 24 часа предати одбору Народног већа у жупаниској згради. Код кога се после овог рока буде нашло оружје, биће стављен под преки суд.
3. Свакоме је загарантована лична и имовна безбедност. Према томе може сваки наставити свој посао, али се мора одазвати наређењима српских војних власти и иста у потпуности извршавати.
4. Сви официри и војници аустриски, немачки и мађарски морају се сами одмах пријавити војним властима, у противном биће стражарно спровођени.
5. Власти и управу града предајем у руке Српског народног већа; према томе, становништво има му се безусловно покоравати и извршити његове наредбе.


4. новембра 1918. год
Вел. Бечкерек

Командант пешад. бригаде,
пуковник
Драгутин Ј. Ристић

После успостављања српске власти у Великом Бечкереку у виду Српског народног већа, "Гвоздени пук" је наставио даље на север Баната. Српска војска и пуковник Ристић улазе у Турски Бечеј и Врањево 21. новембра 1918. године (оба ова некада засебна насеља данас чине Нови Бечеј). Два дана раније "Гвоздени пук" улази у Велику Кикинду. Тих дана српска војска ослобађа и села Карлово и Беодру, која данас чине Ново Милошево. У његову част, дотадашње Карлово мења име у Драгутиново.

Присуствовао је прослави 20. годишњице уласка српске војске у тадашњи Велики Бечкерек, 17. новембра 1938. године[4].

Приватан живот

Отац му је био официр, а 1904. године оженио се Мицом, кћерком Шоке Новаковића, председника Главне контроле из Београда; имали су једно дете. У другом браку је био од 1926. године са Даницом, кћерком Јосифа Продановића, пешадијског мајора из Београда. До Априлског рата становао је у Хиландарској број 29 у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, парцела 26.

Почасти

Спомен-плоча бригадиру Ристићу на кући у Улици бригадира Ристића 1, откривена 17. новембра 1998. године
  • Једна од важнијих улица у Зрењанину носи име Бригадира Ристића у његову част. Улица је овај назив носила у међуратном периоду, касније мења више назива, да би јој 1992. године био враћен тај назив. Истим поводом назив добија и насеље изграђено осамдесетих година овој улици.
  • На кући у Улици бригадира Ристића 1, постављена је 17. новембра 1998. године спомен-плоча у част Драгутина Ристића, поводом 80-годишњице ослобођења Великог Бечкерека.
  • У међуратном периоду, постављена је велика спомен-плоча са натписом који обележава место са ког је бригадир Ристић одржао говор окупљеном народу 17. новембра 1918. године. Првобитно постављена изнад врата које воде из Барокне сале на балкон, плоча бива уклоњена 1941. године. Почетком деведесетих је постављена на дозидани део балкона (што није оригинално место постављана), да би приликом реновирања зграде Скупштине општине 2003. године била пребачена у ходник на улазу у зграду (што такође није оригинално место на ком се плоча налазила).
  • У Новом Бечеју постоји улица Бригадира Ристића, а у Кикинди Драгутина Ристића. У Панчеву је пре Другог светског рата постојао Кеј бригадира Ристића (данас Кеј Радоја Дакића).
  • Дотадашње село Карлово мења после Првог светског рата назив у Драгутиново. Назив ће носити до 1947. године када је спојено са оближњом Беодром у Ново Милошево.

Референце

  1. ↑ Службени војни лист 50, година 46, 14. децембар 1927, 2250
  2. ↑ Mile Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije (1918-1941), Beograd 2004, 264
  3. ↑ Александар Станојловић, Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 1997), 72
  4. ↑ "Петровград је јуче са одушљевљењем прославио успомену на дан уласка српске војске, Политика, 18. новембар 1938, 9
Retrieved from "https://zrikipedia.com/index.php?title=Драгутин_Ристић&oldid=2002"