Difference between revisions of "Ласло Карачоњи"

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
Jump to navigation Jump to search
Line 17: Line 17:


=== Повратак на положај торонталског великог жупана (1861) ===
=== Повратак на положај торонталског великог жупана (1861) ===
Већ првих дана 1861. године, непосредно након реинкорпорације Баната у Угарску, учињени су први конкретни кораци ка обнављању Торонталске жупаније. Карачоњи, који је ту дужност обављао и 1848. године, именован је поново на тај положај 5. јануара 1861. године <ref>"Miscellen", ''Gr.-Becskereker Wochenblatt'' Nr. 2, 12. Jänner 1861, S. 6-7.</ref>. Одмах по обнародовању вести о његовом именовању, „каштиљ“ Карачоњијевих у Беодри постао је одредиште бројних депутација упућених на подворење новом-старом великом жупану<ref>„Lokales”, ''Gr.-Becskereker Wochenblatt'' 2, 12. Jänner 1861, S. 2</ref>
Јануар 1861. Карачоњи је провео у припремама за сеобу у Велики Бечкерек, где су истовремено текле опсежне припреме за његов дочек и преузимање дужности. О њиховом обиму и расположењу које је тим поводом захватило житеље жупанијског седишта сведоче опширни новински извештаји Gr.-Becskereker Wochenblatt-a . Бројне депутације, кочије локалних угледника и бандерије дочекивале су 3. фебруара великог жупана на градској капији према Меленцима; Карачоњи је са својом свитом продефиловао великобечкеречким улицама, прошавши на путу до Жупанијске палате кроз огромни славолук постављен на главном градском тргу. Осим бакљаде која му је приређена исте вечери, наредних дана у његову част одржани су свечани бал у организацији локалне омладине, концерт виолинског виртуоза Едварда Ремењија, бројне здравице и поздравни говори и сл., а професор великобечкеречке гимназије Леринц Хелцл чак је компоновао "Торонталски чардаш у знак сећања на 3. фебруар 1861", који је посветио супрузи великог жупана . Сасвим извесно, именовање за торонталског великог жупана било је повод настанка Карачоњијевог портрета, који је израдио један од најпопуларнијих мађарских сликара оног времена Миклош Барабаш . У пригодном говору одржаном приликом свечаног дочека, Карачоњи је назван уставним господаром Жупаније, гласником и чуваром слободе.  Преузимајући по други пут дужност торонталског великог жупана и изражавајући истовремено оптимизам у погледу будућег уставног и парламентарног уређења Угарске, он се заклео на верност мађарском Уставу прокламованом 1848. године: ''Ја, Ласло Карачоњи, заклињем се да никада нећу погазити вољени устав Отаџбине''.
Међутим, политичка ситуација у земљи се убрзо закомпликовала и слободе загарантоване Октобарском дипломом биле су повучене и практично поништене тзв. Фебруарским патентом, односно Царским уставом из 1861. Ове и овакве мере изазвале су велико незадовољство Мађара, који су протестовали због ограничења уставних права. Да би на њих извршио притисак, цар Фрања Јосиф је дозволио одржавање Благовештенског сабора 2. априла 1861. у Сремским Карловцима.
За Мађаре је Фебруарски патент значио корак уназад у односу на Октобарску диплому. Њихов отпор централистичким тежњама Беча огледао се у демонстрацијама, одбијању жупанијских власти да плаћају порез (који је отуда морао бити прикупљан брахијално, тј. силом, уз помоћ војске ), одбијању водећих личности мађарске опозиције да уђу у владу итд. Мађарска емиграција је наставила да ради на разбијању Монархије. Огромна већина Мађара сматрала је незаконитим све што се дешавало у Угарској после 1848. године.
Незадовољан оваквим развојем догађаја и ограничењем уставних права, а следећи и пружајући типичан пример пасивног отпора Мађара према Шмерлинговом режиму, Ласло Карачоњи је на сопствени захтев разрешен дужности великог жупана у новембру 1861. године, свега осам месеци након што је обновљено жупанијско уређење <ref> „Miscellen”, ''Gr.-Becskereker Wochenblatt'' Nr. 48, 30. November 1861, S. 6</ref>.


=== Принудна управа у Угарској (1861-1865) ===
=== Принудна управа у Угарској (1861-1865) ===

Revision as of 00:17, 20 March 2021

Ласло Карачоњи од Беодре

Ласло Карачоњи од Беодре (мађ. Beodrai Karátsonyi Lászlo, Ladislaus Karatsonyi de Beodra) је био мађарски племић и велики жупан Торонталске жупаније у три наврата (1848, 1861. и 1865-1869).

Биографија

Рани живот и каријера до Револуције 1848.

Ласло Карачоњи се родио 23. априла 1806. године у Темишвару, као син Адеодата (Богдана) Карачоњија и његове супруге Јакобине (рођ. Цирер). Био је најстарији од деветоро деце колико их је укупно потекло из брака његових родитеља: имао је тројицу браће - Антала (рођ. 1807), Иштвана и Криштофа, и пет сестара - Вилму, Марију, Леополдину, Ребеку и Јакобину.

Из периода Карачоњијеве младости нема пуно података. Сасвим је извесно да је растао под утиском Наполеонових ратова и националних напредних покрета који су се јавили у Европи након 1815. године и Бечког конгреса. Студирао је права у Пожуну (Братислави), која је завршио 1825. године, у време када се састао први реформски угарски Сабор. Наредне године, Карачоњи је ступио у чиновничку службу Торонталске жупаније и почео да гради каријеру у јавној управи која је непрекидно ишла узлазном путањом: од 1826. до 1831. је био почасни заменик жупанијског бележника, након тога је био најпре почасни, а затим и стварни начелник Турскокањишког среза (1828 - 1831), да би затим био именован за другог торонталског поджупана, и ту ће дужност обављати до 1835. године. Ово је већ било осетно напредовање у жупанијској хијерархији, будући да је поджупан био главни носилац извршне власти.

Тридесетих и четрдесетих година 19. века, Карачоњи је настојао да прене из учмалости и летаргије политички и јавни живот Торонталске жупаније. За време док је обављао дужност поджупана, забележено је да је жупанијско седиште Велики Бечкерек доживело процват, да је дошло до примерног функционисања управе и судских органа, те да је културни живот приметно узнапредовао. У банатској завичајној историографији су препознате Карачоњијеве заслуге за развој позоришне уметности, кроз оснивање и председавање Друштвом за помоћ мађарског позоришта (1846). Осим тога, у ово време је у Великом Бечкереку отворена и прва грађанска читаоница - Касина (1837), прва књижара (1843) и гимназија (1846), а забележено је и деловање неколицине истакнутих књижевника (Агоштон Барањ, Евстатије Ета Михајловић) и ликовних уметника (Константин Даниел) у граду и околини. Иницирао је и оснивање Друштва пријатеља Касине, Пензионог завода жупанијских чиновника, финансијских службеника и бележника, Удружења домобрана (хонведа), Торонталске штедионице итд.

Револуција 1848/49. године

Војводство Србија и Тамишки Банат (1849-1861)

Након слома Револуције, Карачоњи и чланови његове породице су се налазили под будном присмотром нових власти. У дворцу Карачоњијевих је у пролеће 1852. извршен полицијски претрес, због сумње да се у њему скривао један од вођа Револуције[1].

Повратак на положај торонталског великог жупана (1861)

Већ првих дана 1861. године, непосредно након реинкорпорације Баната у Угарску, учињени су први конкретни кораци ка обнављању Торонталске жупаније. Карачоњи, који је ту дужност обављао и 1848. године, именован је поново на тај положај 5. јануара 1861. године [2]. Одмах по обнародовању вести о његовом именовању, „каштиљ“ Карачоњијевих у Беодри постао је одредиште бројних депутација упућених на подворење новом-старом великом жупану[3] Јануар 1861. Карачоњи је провео у припремама за сеобу у Велики Бечкерек, где су истовремено текле опсежне припреме за његов дочек и преузимање дужности. О њиховом обиму и расположењу које је тим поводом захватило житеље жупанијског седишта сведоче опширни новински извештаји Gr.-Becskereker Wochenblatt-a . Бројне депутације, кочије локалних угледника и бандерије дочекивале су 3. фебруара великог жупана на градској капији према Меленцима; Карачоњи је са својом свитом продефиловао великобечкеречким улицама, прошавши на путу до Жупанијске палате кроз огромни славолук постављен на главном градском тргу. Осим бакљаде која му је приређена исте вечери, наредних дана у његову част одржани су свечани бал у организацији локалне омладине, концерт виолинског виртуоза Едварда Ремењија, бројне здравице и поздравни говори и сл., а професор великобечкеречке гимназије Леринц Хелцл чак је компоновао "Торонталски чардаш у знак сећања на 3. фебруар 1861", који је посветио супрузи великог жупана . Сасвим извесно, именовање за торонталског великог жупана било је повод настанка Карачоњијевог портрета, који је израдио један од најпопуларнијих мађарских сликара оног времена Миклош Барабаш . У пригодном говору одржаном приликом свечаног дочека, Карачоњи је назван уставним господаром Жупаније, гласником и чуваром слободе. Преузимајући по други пут дужност торонталског великог жупана и изражавајући истовремено оптимизам у погледу будућег уставног и парламентарног уређења Угарске, он се заклео на верност мађарском Уставу прокламованом 1848. године: Ја, Ласло Карачоњи, заклињем се да никада нећу погазити вољени устав Отаџбине.

Међутим, политичка ситуација у земљи се убрзо закомпликовала и слободе загарантоване Октобарском дипломом биле су повучене и практично поништене тзв. Фебруарским патентом, односно Царским уставом из 1861. Ове и овакве мере изазвале су велико незадовољство Мађара, који су протестовали због ограничења уставних права. Да би на њих извршио притисак, цар Фрања Јосиф је дозволио одржавање Благовештенског сабора 2. априла 1861. у Сремским Карловцима.

За Мађаре је Фебруарски патент значио корак уназад у односу на Октобарску диплому. Њихов отпор централистичким тежњама Беча огледао се у демонстрацијама, одбијању жупанијских власти да плаћају порез (који је отуда морао бити прикупљан брахијално, тј. силом, уз помоћ војске ), одбијању водећих личности мађарске опозиције да уђу у владу итд. Мађарска емиграција је наставила да ради на разбијању Монархије. Огромна већина Мађара сматрала је незаконитим све што се дешавало у Угарској после 1848. године.

Незадовољан оваквим развојем догађаја и ограничењем уставних права, а следећи и пружајући типичан пример пасивног отпора Мађара према Шмерлинговом режиму, Ласло Карачоњи је на сопствени захтев разрешен дужности великог жупана у новембру 1861. године, свега осам месеци након што је обновљено жупанијско уређење [4].

Принудна управа у Угарској (1861-1865)

Трећи пут као велики жупан (1865-1869)

Смрт и сахрана

Породица

Ласло Карачоњи је био ожењен Францишком Киш, ћерком некадашњег торонталског поджупана, из угледне племићке породице у Торонталској жупанији јерменског порекла. Са њом је имао два сина - Ференца (рођ. 1836) и Ласла (1837), обојица рођени у Темишвару.

Наслеђе

Карачоњи је крајем тридесетих и четрдесетих година на породичном поседу у Беодри (данашње Ново Милошево) подигао неколико значајних архитектонских објеката, који данас спадају у споменике културе и/или поседују изузетну културно-историјску вредност. Априла 1838, Карачоњи је заједно са братом Лајошем започео градњу нове, двобродне католичке цркве у Беодри, посвећене Светој Марији Магдалени. Након завршетка 1842, црква постаје породична гробница, са криптом у којој су смештени гробови двадесетак чланова породице. Паралелно са тим, од 1840. до 1846. трајала је изградња Карачоњијевог дворца, у стилу позног класицизма, по замислима архитекте Јожефа Пана из Будимпеште.

Литература о Ласлу Карачоњију

-Крчмар, Филип. Ласло Карачоњи и његово доба. Торонталска биографија у светлу новинских натписа (1854-1869). Ново Милошево 2019.
-Којичић, Бојан - Драгана Шијак, Игор Ковач, "Дворац Ласла Карачоњија у Новом Милошеву", у: Драган Раушки (ур.), Прилози за монографију Новог Милошева, св. 7, Ново Милошево 2016.
-Којичић, Бојан. Грб фамилије Карачоњи од Беодре", у: Драган Раушки (ур.), Прилози за монографију Новог Милошева, св. 5, Ново Милошево 2014, 7-26.
-Borovszky, Samu. Torontál vármegye. Budapest 1912.

Референце

  1. Филип Крчмар, Ласло Карачоњи и његово доба, Ново Милошево 2019, 62
  2. "Miscellen", Gr.-Becskereker Wochenblatt Nr. 2, 12. Jänner 1861, S. 6-7.
  3. „Lokales”, Gr.-Becskereker Wochenblatt 2, 12. Jänner 1861, S. 2
  4. „Miscellen”, Gr.-Becskereker Wochenblatt Nr. 48, 30. November 1861, S. 6