Народни музеј Зрењанин

From Zrikipedia - zrenjaninska internet-enciklopedija
(diff) ← Older revision | Latest revision (diff) | Newer revision → (diff)
Jump to navigation Jump to search
Здање некадашње Финансијске палате, данас седиште Народног музеја Зрењанин око 1910. године. У првом плану се налази Мали мост са зградом градског забавишта. Издање Липота Манголда. Извор: Историјски архив Зрењанин

Напомена: Овом чланку или једном његовом делу је потребно дорађивање.


Народни музеј Зрењанин је музејска установа завичајног типа комплексног карактера која својим радом покрива подручје града Зрењанина и Средњег Баната. Основан је одлуком Муниципалног одбора Торонталске жупаније 1911. године. У почетку је носио назив "Музеј Торонталске жупаније", да би у међуратном периоду била извршена његова трансформација у градски музеј Великог Бечкерека. Године 2006. добио је награду "Михаило Валтровић" као најбољи музеј у Републици Србији[1]. Данас има преко 33 000 музејских предмета, пет стручних одељења и преко педесет запослених. Налази се у Зрењанину, у Суботићевој улици бр. 1. Директор музеја је Синиша Оњин.


Историја

Оснивање музеја. Рад до 1918. године

Почетком ХХ века, Културно удружење Торонталске жупаније и група интелектуалаца Великог Бечкерека дали су подстицај за оснивање Музеја Торонталске жупаније. На скупштини Културног удружења Торонталске жупаније одржаној 3. фебруара 1903. године, донета је одлука о раду на оснивању жупанијског музеја и формирана Комисија чији је главни задатак био да ову идеју спроведе у дело. У њен састав ушли су: велики жупан Торонталске жупаније Лајош Делиманић (као председник Комисије), др Лајош Брајер (публициста и новинар), Јожеф Балаши (директор великобечкеречке гимназије), Ференц Сабо (школски инспектор), др Ференц Шташик (јавни бележник), Лајош Књашко (директор Трговачке академије), Антал Штрајтман, Нандор Јесенски и Јожеф Салаи[2]. Током 1903. и наредне, 1904. године, Културно удружење Торонталске жупаније радило је на прикупљању експоната и проналажењу адекватног простора за смештај музеалија, у сарадњи са грађанством, властима Торонталске жупаније, али и централним државним властима у Будимпешти[3]. Прикупљен је велики број експоната који су привремено били смештени у четири просторије у Мерсијевој улици (данашња улица Стевице Јовановића)[4]. Муниципални одбор Торонталске жупаније донео је на седници одржаној 15. маја 1911. године званичну одлуку о оснивању Музеја и прикупљању новчаних средстава за ту сврху[5]. Прикупљене музеалије првобитно су биле смештене у једној жупанијској згради у Мерсијевој улици (данашња улица Стевице Јовановића)[6], да би касније биле пребачене у четири просторије Жупанијске палате[7]. Музеј је радио и за време рата, али последње две ратне године (1917-1918) његовог рада су слабо документоване.

Међуратни период

Развој музејске установе у Великом Бечкереку/Петровграду током међуратног периода (1918-1941) био је обележен сталним недостатком материјалних средстава и вишеструким сеобама музејске збирке са једног на друго место, до те мере да је данас тешко утврдити где се све она налазила. Услед ових проблема, Музеј је био затворен за јавност, а његова колекција опстала је првенствено захваљујући приљежности неколицине друштвено одговорних градских чиновника – Тимотија Тиме Рајића, Богољуба Алексића и Александра Секулића. Они су средином тридесетих година, у доста тешким условима и материјалној оскудици, отпочели рад на оживљавању музеја и прикупљању артефаката за збирке, али до трајне стабилизације прилика у раду музеја није дошло. Избијање Другог светског рата пресекло је све акције деловања на том пољу.

Списак музеалија из 1919. године

Недуго по завршетку рата, нове власти затекле су музејску збирку у просторијама бивше Жупанијске палате. По налогу поджупана Торонталске жупаније Косте Јанковића, 20. и 21. октобра 1919. године извршен је попис старина које су се тада налазиле у Музеју. Ове музеалије предате су на старање Богољубу Алексићу, бившем жупанијском архивару и тада актуелном наставнику великобечкеречке Српске гимназије. Инвентар је рађен по собама у којима су предмети били смештени (укупно четири), а његов садржај публикован је у раду Милана Петрова о Музеју Торонталске жупаније из 1968. године[8].

Сеобе музејских збирки

Архивски документи из раног међуратног периода који говоре о музеју у Великом Бечкереку сведоче о промени његове локације. Првобитно смештен у просторијама некадашње Жупанијске палате, он се накратко после рата нашао у оквиру некадашњег Пијаристичког самостана на углу Гимназијске и Скерлићеве улице. Међутим, након што је овај објекат 1923. године постао седиште Апостолске администратуре католичке цркве за Банат, одлучено је да се просторије музеја испразне како би се ту сместили стан и канцеларија апостолског администратора, те је решено је да се музеј измести. [9]. У монографији Zrenjanin из 1966. године забележено је да је из просторија Пијаристичког самостана пресељен у две гимназијске дворане, одакле је ускоро прешао у нове просторије у бечкеречкој Касини [10].

У то време, Музеј Торонталске жупаније налазио се у надлежности жупанијских власти, тачније, Торонталско-тамишке жупаније са седиштем у Великом Бечкереку, која је оформљена након разграничења Краљевине СХС и Румуније. Године 1924. Жупанија је на молбу града уступила музејску збирку Великом Бечкереку, уз обавезу да град у року од шест месеци за њу пронађе адекватан смештај; у супротном, уступање би било опозвано [11]. Иницијатор ове акције предаје музеја граду и његове de facto трансформације у градски музеј Великог Бечкерека био је ондашњи поджупан, а касније бан Дунавске бановине Светислав Рајић.

Наредни податак о локацији музеја потиче из 1928. године, када се његова поставка спомиње у "сали иза позоришта".

Даље акције на плану трајног смештаја и организације музејске установе вођене су у другачијим околностима, будући да је музејска делатност потпала под надлежност у међувремену формиране Дунавске бановине. Месни школски одбор обратио се 1935. године градском поглаварству молбом "да издејствује код Краљевске банске управе у Новом Саду одобрење, да се градски музеј пресели у бившу жупанијску зграду, а да се „просторије у којима је сада гр. музеј уступе женској грађанској школи". Женска грађанска школа налазила се до 1934/5. године у згради милосрдних сестара "Де Нотр Дам", да би 1935/6. прешла у зграду Каролине Месингер (данашња ОШ "Соња Маринковић") [12]. Градско поглаварство било је вољно да испуни ову молбу, па је послало допис Краљевинској банској управи да се у бившој згради Жупаније ослободи 5-6 просторија за смештај музеја. Изгледа да је Бановина негативно одговорила на овај захтев, јер је остало очувано писмо у коме се критикује извештај администратора бановинских зграда, уз напомене да у бившој згради Жупаније има доста простора који би се могао искористити за смештај како градског музеја, тако и једног дела архиве. Како се цела ствар завршила, није познато [13].

Последњи напори у међуратном периоду учињени на решавању проблема музејског смештаја датирају из 1940. године. Тада се у једном писму спомиње да су „одређене просторије у бившој Жупанијској згради за сређивање музеја“, али да је овај процес преиначен одлуком Димитрија Кириловића, управника Државне архиве у Новом Саду и начелника Просветног одељења Дунавске бановине [14]. Читав посао је ишао доста споро, будући да се отезало са прављењем музејског инвентара и исплатом запослених [15]. Пар месеци касније, међутим, изгледа да се ствар помакла са „мртве тачке“. Јула месеца исте године на згради народне школе поред моста Вука Караџића започети су радови преуређења објекта за "Бановински музеј у Петровграду". Лимарски радови су уступљени Хенрику Барту, а електричарски предузећу "К. Реже и син". Оба извођача радова била су из Петровграда, а за њихову исплату Градско поглаварство обезбедило је кредит у износу од 11 700 динара у буџету градског расхода за 1940/41. годину под ставком „Народна просвета-Субвенција за одржавање музеја“ [16]. Међутим, политичке околности и избијање рата прекинули су даље акције на пољу развоја музејске делатности.

Прикупљање експоната

Почетком тридесетих година почело се интензивније радити и на прикупљању експоната и увећању музејских збирки. Градско поглаварство покренуло је 1933. године акцију прикупљања музеалија по банатским насељима. На адресе деведесет православних свештеника у свим насељима српског Баната (Торонталско-тамишке жупаније) послата су писма са молбом за прикупљање старе српске банатске ношње и других предмета из „домаћег живота нашег народа“ (алата, икона, везова и сл.) [17]. Тешко је утврдити колики је био одзив на ову акцију. Из неколико сачуваних одговора види се да су се нпр. кусићки и јарковачки прота са одушевљењем одазвали овом позиву, док је Велимир Сперњак, прота из Избишта, одговорио да "старих фотографија од пре 60-70 година са народном ношњом уопште нема", те да су све фотографије које се тамо могу пронаћи "много новијег датума и то са овом садањом туђинском ношњом" [18]

Музеј у међуратном периоду успоставио сарадњу са чувеним фотографом и уметником Ђуром Рокнићем, који је, осим што је израдио нацрте старих градских мапа (данас у сталној поставци Народног музеја Зрењанин), такође израдио и две серије слика народне српске ношње у Банату. Он је 1935. годину упутио молбу Градском поглаварству да му откупи ову другу серију по цени од 1500 динара, односно да му се одбије кирија за градску зграду коју је изнајмљивао за свој студио [19]. Градско поглаварство је потврдно одговорило на ову молбу и откупило пет слика из ове серије по предложеној цени[20].

Нешто раније, пензионисани обласни чиновник Душан Радојчевић поклонио је музеју своју колекцију старог кованог новца [21].

Кустоси и сарадници музеја

Како је Музеј у међуратном периоду био затворен за јавност, брига о њему била је поверена неколицини градских чиновника и културних и јавних посленика. Први међу њима био је Богољуб Алексић, који је још као архивар Торонталске жупаније почетком ХХ века имао великог удела у оснивању ове установе и њеном даљем развоју. Он је од 1921. до 1928. године обављао дужност градоначелника Великог Бечкерека, али је свакако имао удела у уређењу музеја. Бавио се археологијом и ископавањима на подручју петровградске општине, а по завршетку Првог светског рата саставио је попис музеалија 1919. године (Петров 1966: 202-208). Извесно је да је он водио рачуна о археолошкој збирци. Заједно са њим, у раду Музеја неко време био је ангажован и Лазар Николић, који ће након Другог светског рата бити управник ове установе.

Ипак, око рада на сређивању музеја највише су се активирали већ поменути Тимотије – Тима Рајић и академски сликар Александар Секулић. Рајић је средином тридесетих година прошлог века покушао да оживи Градски музеј у сарадњи са надлежним органима Дунавске бановине. У једном допису из 1935. године он је изложио правце развоја и начин уређења градског музеја:


"...II. У погледу музеја мисли и намере Дра Кириловића (начелник Просветног одељења Дунавске бановине у Новом Саду) су врло блиске, скоро идентичне са намерама научника у Народном музеју у Београду.

Спровођење ових намера је започело још у зиму 1933. године када је основано МУЗЕЈСКО ДРУШТВО у Новом Саду за Дунавску бановину, које на жалост није приведено у живот, јер му правила нису одобрена.

Међувремено је основан музеј Матице Српске, али је мишљење одлучујућих фактора, да неће музеји један другом бити на сметњи.

Истина Матица Српска жели да њен музеј буде једини у Војводини, да се све у њему концентрише, и да поред њега не треба да постоје други музеји са мањим и ужим делокругом. Међутим ово се не слаже са нашим схватањем, јер ми сматрамо, да треба што више музеја. Познато нам је да се у државним надлештвима ради на изради закона о музејима. Знамо отприлике и које се идеје пропагирају у том закону. Не знамо каква ће бити коначна редакција тог закона, и какве ће се идеје у њему унети на крају крајева.

Научни фактори у Београду су задобивени идејом да у нашем граду буде један музеј /ГРАДСКИ/ са територијалном надлежношћу на горњи и средњи Банат. У тај музеј би, поред Београдског народног музеја, улазило све што би се проналазило у средњем и горњем Банату. Он би требао да буде пандан градском музеју у Вршцу, који има већ светски глас, и који баш због тога мора и надаље остати али са територијалном надлежношћу јужног Баната. Наш музеј мора бити пандан томе музеју и имати израза националног. Тиме је много и скоро све речено.

Да би наш музеј могао то постати, треба да град много материјалних средстава даје на уређење и одржавање његово.

Вршачки је у срећнијем положају, јер живи већ многе десетине година, када се са много мање материјалних средства много могло постићи.

Наш музеј мора да у себе прикупи све што се односи на живот нашег народа у овим крајевима. Данас је то тешко са малим и незнатним материјалним средствима набавити. Треба много рескирати. Нарочито сада, када се многе ствари из наших крајева за добре паре набављају и износе из државе. Нама је познато да многи странци купују многе документе о нашим крајевима и износе их из државе. Постоји читава организација трговаца са старинама из наших крајева. То је пак могуће због тога, што је већи део старих докумената у рукама људи из наших народних мањина, који исте продају само за скупе паре, и по могућству својим сународницима у иностранству. Ми бисмо требали да врло много рескирамо да бисмо могли сузбити ту конкуренцију. А за то треба много пара. Држава нема и не може да те паре даје, јер је територијална надлежност музеја државних врло пространа, јер се простире на целу државу. Остаје да се побрину за то мањи музеји. Тако стоји ствар са музејем...".

-Допис Тиме Рајића из 1935. године [22]


Уз Рајића, последње значајно име које се везује за рад музеја у међуратном периоду је академски сликар Александар Секулић, који је обављао дужност музејског кустоса од септембра 1935. до марта 1940. године[23]. У том својству он је 1938. године написао прилог о овој установи под насловом Градски музеј за завичајну монографију Петровград. Секулићева преписка са Миланом Петровићем, начелником Просветног одељења Дунавске бановине открива доста података о тешкоћама са којима се Музеј сусретао у међуратном периоду. Из ње се види да је рад музеја доста трпео због међусобних задевица његових запослених (првенствено Секулића и Алексића), личних интереса појединаца који су одлучивали о „потпори Музеја“ (како из Новог Сада, тако и из Петровграда), те о недостатку финансијских средстава. Сам Секулић се у више наврата жалио да му се плата не исплаћује редовно и у целости (чак је забележено да је „гладовао“ услед недостатка новца)[24] [25], да би на крају добио отказ замеривши се локалним моћницима јер није хтео да занемари место у музеју зарад њихових приватних ангажмана [26].

Други светски рат

Рад петровградског музеја за време Другог светског рата до данас је остао слабо истражен. У литератури се наводи податак да је накратко био отворен за јавност под називом „Музеј банатског округа“ (Zrenjanin 1966: 409), али више детаља о том периоду нема. Александар Секулић и Богољуб Алексић преминули су за време окупације – 1942, односно 1944. године, али питање је у којој мери су они били ангажовани у раду Музеја. Секулић је већ раније био отпуштен (1940), а Алексић се, као и Тима Рајић, посветио организовању градског Архива. Лазар Николић је за време рата руководио археолошким ископавањима у Северном Банату.

Послератни период

Након ослобођења почиње нови период у развоју петровградског (од 1946. године зрењанинског) музеја. Из установе затвореног типа он постаје културна институција у потпуности отворена за јавност и добија сталну локацију у “Јанковићевој кући” у улици Серво Михаља 4 поред Великог моста. Осим Градског музеја, овде је био смештен и зрењанински архив. У то време музеј је имао четири одељења (археолошко, етнолошко, уметничко, историјско) и нумизматичку збирку, са предметима обрађеним по најмодернијим музеолошким принципима оног времена.

Прва већа изложба у послератном периоду приређена је 1955. године, под називом "Зрењанин кроз векове", са циљем "да широке народне масе упознају боље нашу прошлост"[27].

"Градски музеј у Зрењанину постигао је после ослобођења веома лепе резултате. Музеј данас има археолошко, историско, етнолошко, етнографско-фолклорно, уметничко одељење и одељење богато збиркама из Народноослободилачког рата, као и нумизматичку и природњачку збирку.

Седам неолитских кућа код Новог Бечеја

У археолошком делу нарочито је интересантан материјал откопан на Матејском броду код Новог Бечеја, где су на ископинама радили заједно и стручњаци из Зрењанина, Новог Сада, Кикинде, Панчева и Вршца. У ископаном насељу које потиче из млађег каменог доба откривене су куће од тврдог материјала. Исто тако комади керамичких посуда су ископани на овом месту, које је случајно пронашао радећи у пољу Богдан Радовић из Новог Бечеја, припадају некадашњој потиској култури. Досада је код Матејског брода ископано насеље од седам кућа четвртасте основе, што је карактеристично за грађевине потиске културе. На основу ових налаза може се тврдити да је најстарији слој код Матејског Брода настао око три и по хиљаде година пре наше ере. Међутим, у горњим слојевима овог налазишта откривени су предмети који припадају млађим културама, па чак и један средњовековни гроб. Истраживања у овом богатом налазишту, међутим, су престала, због недостатака потребних новчаних средстава. Истина, читав овај простор поред реке Тисе ограђен је и стављен под заштиту државе, али због немарности локалних власти из налазишта се односи земља, тако да су још неоткопани делови овог налазишта изложени сталном оштећењу.

Како сматрају музејски стручњаци за настављање радова на ископавању овог богатог археолошког налазишта потребно је свега око 700 хиљада динара.

Војвођанско сликарство XVIII и XIX века

Уметничка галерија Градског музеја у Зрењанину има, уз неколико слика холандских, аустријских и француских мајстора, и слике наших познатих сликара из XVIII и XIX века. Галерија се стално проширује. У њој је смештен и сликарски атеље Уроша Предића. Готово све сликарске школе заступљене су бар са једним представником. Поред неких слика непознатих аутора, у музеју се налазе слике Николе Нешковића (деде Јована Стерије Поповића), Теодора Илића, Николе Алексића, једног од најплоднијих наших уметника који је међу првима напустио барок и прихватио класистички правац, затим Душана и Стевана Алексића, познатог сликара композиција из националне историје.

Музеј поседује неколико слика Константина Даниела, који је живео и радио у Зрењанину, чије се слике одликују богатим, префињеним и хармоничним колоритом. Ученици Даниелови су такође у добром броју заступљени у збирци овог музеја, као што су Ђура Јакшић и Марко Завишић.

Етнографско одељење је пуно примерака народног веза и ћилима из XIX века. Посебно се истичу предмети сељачког намештаја, који су права реткост. Уз предмете из Средњег века, историско одељење музеја има збирку предмета из доба Првог српског устанка и Мађарске буне из 1848. године.

Поред археолошких истраживачких радова на Матејском Броду, у плану је да се, уколико то омогућују средства, да се продуже радови на испитивању терена око Јаша Томића, где су учињена већ нека открића".

-Новински натпис о активностима Народног музеја Зрењанин из 1959. године[28].


Пресељење (1964)

"Јанковићева кућа" у којој се до 1964. године налазио зрењанински музеј

Године 1964. године Градски музеј поново је пресељен. "Јанковићева кућа" поред Великог моста била је срушена, а музејска збирка привремено је била премештена у просторије “Техногуме”. У чланку који је тим поводом објављен у локалној штампи рушење "Јанковићеве куће" објашњено је као “императив брзог развоја нашег града који понекад тражи материјалне жртве” [29]. Исти извор наводи да је била предвиђена изградња нове зграде музеја, и то на темељима Градског купатила крај Планкове баште. Ново здање Музеја, у које је требало сместити и градску библиотеку, никада није саграђено. Након две године боравка у просторијама “Техногуме”, музејске збирке су 1966. године пресељене у монументално здање у Суботићевој улици 1, које је 1892. године саграђено за потребе великобечкеречке филијале аустроугарског Министарства финансија, а према пројекту чувеног мађарског архитекте Иштвана Киша.

Проблеми у раду (1964-1966)

Средином шездесетих година, Народни музеј Зрењанин бележио је озбиљне потешкоће у свом функционисању, првенствено због неажурности надлежних органа и чињенице да су музејске збирке више од две године након рушења старе зграде Музеја биле недоступне јавности[30]. Планирано пресељење музејских експоната из просторија "Техногуме" где су привремено били смештени, а које је најављено за новембар 1965, одложено је због "хладноће, лоших путева и комуникација", те неспоразума око ангажмана радне снаге између Музеја и зрењанинског позоришта[31]. До пресељења музеалија није дошло ни у јануару 1966, а нерешена просторна и друга питања довела су до тога да је у јесен 1966. године дошло до обуставе финансирања Музеја од стране општине Зрењанин, јер "није извршила своје радне обавезе које су биле предвиђене међусобним уговором"[32]. То је у пракси значило да су радници Музеја примали најминималније личне дохотке, под образложењем да је тадашњи колектив Народног музеја "већ дуже време исцрпљивао своје снаге на међусобним дуелима и трзавицама, што се негативно одражавало на квалитет рада и неиспуњење оних програмских обавеза за које је од Фонда за културу добијао материјална средства"[33]. Чак се озбиљно помишљало и на укидање музеја, што је било "позитивно оцењено у свим политичким круговима од општине, преко Покрајине, па све до неких републичких органа", али до затварања Музеја није дошло услед компликација око тражења и усаглашавања законских решења[34]..

Великобечкеречки сликарски атељеи (1969)

У пролеће 1969. године, у Народном музеју Зрењанин представљена је ауторска изложба Вукице Поповић под називом "Великобечкеречки сликарски атељеи". Првобитно планирана за 1968. годину, услед потешкоћа изазваних прикупљањем слика по приватним колекцијама, изложба је отворена 23. марта 1969.[35]. По броју посетилаца, медијској пажњи коју је привукла, начину рекламирања и пратећим активностима, она је поставила стандарде у изложбеним активностима Музеја. За три недеље имала је 5000 посетилаца[36], рекламирана је путем репродукција слика, плаката и амбалаже за паковање која се делила по самоуслугама и трговинама, а за потребе ове "најскупље и најспектакуларније изложбе у Зрењанину" израђен је и богато опремљен каталог[37]. Представљање два века ликовне уметности у Великом Бечкереку побудило је како интересовање шире, тако и стручне јавности: поводом изложбе су се у локалном листу Зрењанин огласили истакнути стручњаци - историчари уметности Дејан Медаковић[38] и Динко Давидов[39]. Изложбу су организовано посетили студенти београдског и новосадског факултета, као и бројне школе и насеља зрењанинске општине[40]. За време трајања изложбе, у Алеји великана у Карађорђевом парку откривена је спомен-биста чувеног сликара Константина Данила[41].

Идуће године (1970) Музеј је приредио изложбу о Васи Пелагићу, затим, изложбу под називом "Орнаментика средњевековних ћирилских рукописа" од X до XVIII века[42], а поводом четрдесет година ликовног стваралаштва познатог зрењанинског завичајног уметника Тивадара Вањека, 20. септембра 1970. Музеј је уприличио ретроспективну изложбу под називом "Панонске интиме"[43].

Крађа слика (1974)

Тежак ударац за Музеј била је крађа слика у јуну 1974. године. Том приликом је украдено тринаест ремек-дела, међу којима су биле слике Уроша Предића (портрети Петра, Ангелине и Радета Предића), Ђуре Јакшића, Лазара Николића и неколицине непознатих мајстора француске и холандске школе XVII и XVIII века [44][45]. Непознатни провалници су су ушли у просторије Музеја кроз један од подрумских прозора са бегејске стране, који је касније пронађен разбијен; одатле су се попели на први спрат и слике извукли из рамова, који су остали прислоњени на зидове[46]. Из непознатих разлога (вероватно због страха од откривања), провалници нису са собом понели три слике које су, у намери да их однесу, већ извадили из рамова[47]..

Реновирање (2003)

Зграда Музеја знатно је оштећена током олујног невремена које је задесило град 31. августа 2003. године. Након тога, музејски екстеријер темељно је реновиран. Упоредо са реновирањем фасаде и крова, извршено је и унутрашње преуређење Музеја и крајем августа 2005. године, за јавност је отворен нови изложбени простор - "Велики салон".

Изложбени простор

Народни музеј Зрењанин располаже изложбеним простором који обухвата: Велики и Мали салон (у приземљу) и сталну поставку (на првом и другом спрату). Осим тога, дворишни амфитеатар који се раније користио за разне уметничке перформансе лети је отворен за музејске радионице и концерте у склопу традиционалне манифестације "Ноћ музеја".

Организациона структура

Народни музеј Зрењанин има пет стручних одељења: Уметничко, Природњачко, Археолошко, Историјско и Етнолошко. Збирка уметничког одељења подељена је на збирку примењене и ликовне уметности. У оквиру Историјског одељења уређена је Соба спорта, у којој је приказан развој спортова у Великом Бечкереку, Петровграду и Зрењанину од друге половине XIX века до данас. Осим тога, Музеј поседује и библиотеку, педагошко-информативну службу, фотографски студио, столарску радионицу, Документациони центар и рестаураторско-конзерваторску радионицу[48].

Списак управника Музеја од Другог светског рата до данас

-Милош Кекез
-Бранислав Ђурђев
-Шандор Нађ
-Ружа Латовљев
-Лазар Николић
-Загорка Кончар Берберски
-Радован Радишић
-Дејан Радовановић
-Тихомир Савић
-Ружа Цвејић
-Миодраг Цветић
-Видак Вуковић (први пут)
-Бранко Оњин
-Божидар Воргић (први пут)
-Видак Вуковић (други пут)
-Срђан Приљева
-Божидар Воргић (други пут)
-Видак Вуковић (трећи пут)
-Јелена Гвозденац Мартинов
-Синиша Оњин

Списак бивших радника Народног музеја Зрењанин

Вукица Поповић

Бранко Белић

Нада Турински

Јошка Рошивал

Загорка Кончар

Ференц Молнар

Милован Петровић

Види још

Званични веб-сајт Народног музеја Зрењанин (српски и енглески)|[2]

Референце

  1. Вест о додели награде на интернет-презентацији Музејског друштва Србије (приступљено 31. октобра 2013, у 6:14 часова)|[1]
  2. Милан Петров, Музеј Торонталске жупаније од оснивања до 1918. године, Рад војвођанских музеја 1966-1968, Нови Сад 1968, 201.
  3. Милан Петров, Музеј Торонталске жупаније од оснивања до 1918. године, Рад војвођанских музеја 1966-1968, Нови Сад 1968.
  4. Милан Петров, Музеј Торонталске жупаније од оснивања до 1918. године, Рад војвођанских музеја 1966-1968, Нови Сад 1968.
  5. Borovszky Samu, Torontál vármegye, Budapest 1911, 513.
  6. Милан Петров, Музеј Торонталске жупаније од оснивања до 1918. године, Рад војвођанских музеја 1966-1968, Нови Сад 1968.
  7. Todor Malbaški (ur.), Zrenjanin, Zrenjanin 1966, 409.
  8. Милан Петров, Музеј Торонталске жупаније од оснивања до 1918. године, Рад војвођанских музеја 1966-1968, Нови Сад 1968.
  9. Историјски архив Зрењанин, Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, Ф97. 6195/18.4.1923/Допис поджупана да се испразни други спрат зграде жупанијског музеја
  10. Zrenjanin, Zrenjanin 1966, 409)
  11. Народни музеј Зрењанин, Легат Александра Секулића, III/259.
  12. Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938 (Зрењанин 2004³), 152.
  13. Историјски архив Зрењанин, Ф.97 Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 2305/1935, Молба месног школског одбора Великог Бечкерека упућена Градском поглаварству за измештање музеја.
  14. Народни музеј Зрењанин, Легат Александра Секулића, III/272, 12.3.1940.
  15. Народни музеј Зрењанин, Легат Александра Секулића, III/275, 31.3.1940.
  16. Историјски архив Зрењанин, Ф.97, Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 20191/1940, Решење о преуређењу зграде бивше народне школе у бановински музеј у Петровграду.
  17. Историјски архив Зрењанин, Ф. 97, Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 22472/28.9.1933, Акција Градског начелства Великог Бечкерека за прикупљање експоната за Градски музеј.
  18. Историјски архив Зрењанин, Ф.97, Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 22472/28.9.1933, Акција Градског начелства Великог Бечкерека за прикупљање експоната за Градски музеј.
  19. Историјски архив Зрењанин, Ф.97 Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 22426/1935, Понуда Ђуре Рокнића за откуп народне ношње Баната за градски музеј.
  20. Историјски архив Зрењанин, Ф.97 Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 15114/1936, Откуп слика од Ђуре Рокнића за Народни музеј друге серије народне ношње у Банату.
  21. Историјски архив Зрењанин, Ф.97, Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 3235/1935, Захвалница председника општине Великог Бечкерека Душану Радојчевићу за поклон нумизматичкој збирци Музеја.
  22. Историјски архив Зрењанин, Ф.97, Градско поглаварство Бечкерек-Петровград 1919-1941, 8028/1935, Градски бележник Тима Рајић покреће питање оснивања Градског музеја и библиотеке.
  23. (Народни музеј Зрењанин, Легат Александра Секулића, 27.3.1940.
  24. Народни музеј Зрењанин, Легат Александра Секулића, III/275, 31.3.1940.
  25. Народни музеј Зрењанин, Легат Александра Секулића: Градски економат)
  26. Народни музеј Зрењанин, Легат Александра Секулића, Посета музеју)
  27. "Музеј врши припреме за тематску изложбу: ЗРЕЊАНИН КРОЗ ВЕКОВЕ", Зрењанин 157, год. IV, 1.10.1955, 5.
  28. "Градски музеј у Зрењанину - један од најпознатијих у Војводини", Зрењанин, 7. март 1959, 4.
  29. "Зрењанински народни музеј на двогодишњем “одмору”", Зрењанин 610, год. XII, 6. јун 1964, 8.
  30. Б. Г., "Да ли колектив зрењанинског Народног музеја греши!?...", Зрењанин 694, год. XIV, 22.1.1966, 9.
  31. Б. Г., "Да ли колектив зрењанинског Народног музеја греши!?...", Зрењанин 694, год. XIV, 22.1.1966, 9.
  32. Б. Г., "Са састанка Фонда за културу. Обустављено финансирање музеја", Зрењанин 735, год. XIV, 5.11.1966, 7.
  33. Б. Г., "Са састанка Фонда за културу. Обустављено финансирање музеја", Зрењанин 735, год. XIV, 5.11.1966, 7.
  34. Б. Г., "Са састанка Фонда за културу. Обустављено финансирање музеја", Зрењанин 735, год. XIV, 5.11.1966, 7.
  35. Б(огдан). Г(ушић)., "Све је спремно", Зрењанин 855, год. XVII, 8.3.1969, 5.
  36. "Ласкава признања", Зрењанин 864, год. XVII, 17.5.1969, 5.
  37. Б(огдан). Г(ушић)., "Све је спремно", Зрењанин 855, год. XVII, 8.3.1969, 5.
  38. Др Дејан Медаковић, "Великобечкеречки сликарски атељеи", Зрењанин 863, год. XVII, 7.6.1969, 5.
  39. Др Динко Давидов, "Великобечкеречки сликарски атељеи", Зрењанин 867, год. XVII, 7.6.1969, 5.
  40. "Ласкава признања", Зрењанин 864, год. XVII, 17.5.1969, 5.
  41. М. П., "Откривена спомен биста Константина Данила", Зрењанин 866, год. XVII, 31.5.1969, 6.
  42. "Добре вести из музеја. Богата изложбена јесен", Зрењанин 934, 26.9.1970, 5.
  43. "Панонске интиме. (1930-1970) ретроспективна изложба Тивадара Вањека", Зрењанин 934, 26.9.1970, 5.
  44. "После провале у Народном музеју. Украдена најлепша Предићева слика", Зрењанин 1127, год. XXI, 29. јун 1974, 1.
  45. М.П.С.В., "Прошлог викенда из Народног музеја украдено 13 уметничких слика. Драгоцености без заштите", Зрењанин 1127, год. XXI, 29. јун 1974, 5.
  46. М.П.С.В., "Прошлог викенда из Народног музеја украдено 13 уметничких слика. Драгоцености без заштите", Зрењанин 1127, год. XXI, 29. јун 1974, 5.
  47. М.П.С.В., "Прошлог викенда из Народног музеја украдено 13 уметничких слика. Драгоцености без заштите", Зрењанин 1127, год. XXI, 29. јун 1974, 5.
  48. http://www.muzejzrenjanin.org.rs/sr/stalna_postavka.html