Зрењанинска катедрала

НАПОМЕНА:Чланак је тренутно у изради!

Разгледница са мотивом римокатоличке цркве у Великом Бечкереку

Зрењанинска катедрала (пуно име: Жупна црква заштитника Светог Јована Непомука) је назив за цркву римокатоличке деноминације, посвећену Јовану Непомуку, која се налази у Зрењанину на Тргу слободе. Подигнута је у периоду од 1864. до 1868. године као парохијска црква у Великом Бечкереку, да би након Првог светског рата и поделе Баната добила статус протокатедрале, односно саборне цркве за све римокатоличке вернике на подручју српског (југословенског) Баната. Папском булом папе Јована Павла II из 1986. године уздигнута је на ниво катедралне цркве Зрењанинске бискупије. Грађена је прилозима верника, а на иницијативу и уз покровитељство чанадског бискупа Александра Бонаца. По својим архитектонским карактеристикама подсећа на жупну цркву у Чанаду.

Историјат градње

Стара црква

Стара католичка црква у Великом Бечкереку, подигнута 1763. године

Зрењанинска катедрала подигнута је на месту на ком се раније такође налазила католичка црква посвећена светом Јовану Непомуку, а која је била подигнута 1763. године као жупна (парохијална) црква у Великом Бечкереку. Она је, међутим, већ почетком XIX века постала премала за број локалних верника, те је приликом канонске визитације 1817. године одлучено да се Краљевској угарској комори, као главном државном органу задуженом за финансије, пошаље молба следећег садржаја: „Будући да је постојећа жупна црква довољна за једва петину овдашњег католичког становништва, те да су верници услед ове несреће ускраћени за слушање божје речи, овим се висока комора најсрдачније умољава, да овај проблем приљежних богослужећих верника реши изградњом једне цркве која је примерена њиховом броју“. Подношење ове молбе је, међутим, било успешно само у томе, да је Комора дала да се прошири сакристија и над истом сагради ораторијум. Такође је ангажован још један помоћник, како би се на тај начин недељом и празником богослужење држало три пута дневно, па би тако верници имали три прилике да присуствују миси.

Наредни значајан догађај везан за прошлост старе католичке цркве десио се 6. јула 1840. године, када је о црквени торањ ударио гром. Црква је била захваћена пожаром, који је угашен, али који је проузроковао значајну материјалну штету: она је била процењена на 2753 форинти и 30 круна.

Будући да црква већ пре тога није задовољавала ни најосновније услове у погледу смештаја, па и естетског изгледа, након пожара била је већ напола руинирана. Неминовно се наметало питање градње нове цркве, па је римокатоличка црквена општина у другој половини четрдесетих година XIX века изразила спремност издвоји 200 000 цигала, одговарајући кровни цреп и 1000 гулдена за потребе нове цркве; њену градњу, међутим, омело је избијање Револуције 1848/49. године. У међувремену је стара зграда пропадала све више и више, те је на крају у толикој мери постала опасна за безбедност верника, да су царско-краљевске власти округа по извештају једне комисије ангажоване да испита ствар, наредиле да се црква затвори 20. маја 1856. Каснијим испитивањем дошло се до закључка да је свака оправка немогућа и сувишна, будући да је здање у потпуности трошно.

Иницијатива за подизање цркве

Иако је током педесетих година XIX века било неких покушаја да се актуелизује питање градње нове цркве, до озбиљнијих корака на том плану дошло је тек 1860. године. Те године су врховне финансијске власти у Аустријском царству показале спремност да пружи помоћ, проценивши трошкове градње на 118 000 гулдена. Истовремено су се црквени оци обратили општини са молбом, да сходно својим могућностима учествује у градњи; све ово је подстакло расправе у градском савету, као и у заједницима католичких градских насеља, чији су резултати били врло охрабрујући. Тако је савет „Немачке четврти“ одлучио да свако домаћинство које је држало четвртину сесије обезбеди по 1000 опека. Будући да је у овом насељу било 360 таквих домаћинстава, то је дало укупан збир од 360 000 опека. Уз то се угледна немачка породица Вајтершан обавезала да без икакве надокнаде приложи потребан материјал за кров. Прилоге за изградњу цркве дали су и православни верници и Јевреји Великог Бечкерека.

Вероватно услед политичких заплета и турбуленција на унутрашњем државном плану, поново је, међутим дошло до застоја. Након три године, приликом посете чанадског бискупа Александра (Шандора) Бонаца Великом Бечкереку 10. маја 1863, ствари су се дефинитивно покренуле са мртве тачке. Бонац је, наиме, присуствовао седници градског већа, на којој је говорио о изградњи нове цркве. Он је упутио апел верницима "да смогну снаге и учествују у подизању нове цркве", а на себе је преузео преговоре са државним ераром, као главним финансијером.. То је за резултат имало формирање једног одбора, чији је задатак био да руководи прикупљањем прилога верника и о томе обавештава бискупа.

Постављање камена-темељца

Свечана церемонија постављања камена-темељца одржана је 18. септембра 1864. године, у присуству и уз учешће чанадског бискупа Александра Бонаца. Освештавши неколико дана раније у Ечки камен-темељац тамошње парохијске цркве, Бонаца је дочекала бројна депутација, у чије име је председник Одбора за градњу великобечкеречке цркве Хуго Кегл одржао поздравни говор. Церемонија је одржана на Главном тргу, испред места где ће црква касније бити подигнута; ту је јавно прочитана оснивачка повеља на латинском језику, чији је садржај гласио:

Illustrissimus ac Reverendissimus
Dnus Alexander Bonnaz Eppus Csanadiensis
felicissime regnante
Francisco Josepho Imperatore Austriae,
Rege Apostolico Hungariae, Bohemiae, Lombardo-Venetiae
etc.etc. etc.
Locumtenente Regni Hungariae
Mauritio Comite Pállfy ab Erdőd,
Patrono exc. Camera Reg. Hungariae, Cottus Torontaliensis
supremo Comite Stephano Petrovits, Vice-Comitibus Josepho
Barách et Paulo Trifunácz, - Parocho Joanne Várády
Can. hon., et Judice Oppidano Sigismundo Szméderevácz,
posuit Lapidem hunc Primarium Ecclesiae hujus ad
S. Joannem Nep. Magno-Becskerekini
Die 18-a Septembris 1864.
In fidem hujes subscripserunt Praesentes.

У преводу:

Преузвишени и велечасни
Господин Александар Бонац чанадски бискуп
за славне владавине
Франца Јозефа цара Аустрије,
апостолског краља Угарске, Чешке, Ломбардије-Венеције
итд.итд.итд.
палатина Угарске краљевине
грофа Мора Палфија од Ердеда,
под покровитељством мађарске краљевске Коморе, великог жупана
Торонталске жупаније Стефана Петровића, поджупана Јожефа
Бараћа и Павла Трифунца, - жупника Јаноша Варадија,
почасног каноника, и судије трговишта Живојина Смедеревца,
поставио је овај камен-темељац цркве
св. Јана Непомука
у Великом Бечкереку
18. дана септембра 1864. године.
О чему сведоче потписани присутни:

(следе потписи).

Приложници

Непосредно након завршетка градње, почело се са прикупљањем прилога за уређивање ентеријера. Председник римокатоличке црквене општине, чувени завичајни историчар Јохан Хајнрих Швикер, ангажовао се у скупљању донација, набавци бочних олтара и црквеног мобилијара и унајмљивању оргуљаша. Великобечкеречки недељни лист на немачком језику Gross-Becskereker Wochenblatt објављивао је у наставцима током 1870. године списак давалаца новчаних прилога и предмета за унутрашње уређење цркве. Међу приложницима, махом житељима Великог Бечкерека и околине, налазили су се и чланови династије Хабзбург, високи црквени великодостојници Католичке цркве широм Аустроугарске, а занимљив је податак да су међу даваоцима били и припадници других вероисповести које су живеле у граду. Међу приложницима предмета наведена су и поједина лица која су донирала новац.

Списак приложника предмета за унутрашње уређење цркве

• Бечки двор:
  

Његово царско-краљевско Височанство надвојвода Карл Лудвиг у Бечу: комплетна одећа за мису.
Његово царско-краљевско Височанство надвојвода Јозеф (Карл Лудвиг): 20 форинти.

• Андел, Хермина, златарева супруга: рестаурација показнице[1].
  
• Андраши, Елиза, чиновникова супруга: крстионица од кинеског сребра.
  
• "Аполо", фабрика свећа из Беча: тринаест фунти црквених свећа.
  

• Бабаре, Хелена, трговчева супруга: четрдесет форинти за набавку лустера над главним олтаром.
  
• Бекер, Софија, супруга грађанина: посуда за тамјан.
  
• Бенковић, Лујза, супруга грађанина: церемонијални крст.
  
• Билек, Валпурга, адвокатова супруга: буре тамјана.
  
• Битнер, Јозефа (бароница), супруга ц.-к. генерала: 10 форинти.
  
• Баумбах, Тереза, столарева супруга: 5 форинти.
  
• Ботка, Отилија, чиновникова супруга: ваза, са букетом цвећа.
  
• Брајер, Марија, адвокатова супруга: ваза, са букетом цвећа.
  
• Берингер, Лудвиг, гвожђар/ливац: посребрена лампа за бочни олтар.
  
• Ботка, Јозефа, удовица: један крст са венцем и држачем свећа за главни олтар.
  
• Болесни, Франц, ужар: 13 хвати ужади за звона.
  
• Болесни, Јохан, ужар: 30 хвати жица за лампе.
  
• Бетлен, Јожеф (гроф), други поджупан, великопоседник из Турског Бечеја: 50 форинти.
  
• Било, Јохан Кирил (барон), великопоседник у Тоби: приложио 100 форинти код г. Штагелшмита.
  
• Баш, Лоренц, економ: 2 форинте.
  

• Цигер, Леополд, лимар: лимена посуда за свету воду (кана).
  
• Цигер, Катарина, лимарева супруга: два порцеланска кандила.
  
• Чузнер, Јозеф, ужар: 14 хвати ужади за звона.
  
• Црквена општина мехитариста из Беча: један мисал, четири илустрована бревијара и три карте за главни олтар[2][[3]]
  .
• Друштво Касине у Великом Бечкереку: 30 форинти.
  
• Високо свештенство:

Јурај Карл Хаулик, загребачки надбискуп: 100 форинти.
Јохан (Јанош) Залка, ђерски бискуп: 10 форинти.
Ладислав (Ласло) Забојски, сепешки бискуп: 10 форинти.
Јанош (Јохан) Пергер, кошички бискуп: 5 форинти.
Михаљ фогараши, карлсбуршки бискуп: 10 форинти.
Мункачки бискуп, преко секретара Даниловића: 5 форинти.
Бискупски каптол из Ражнова: 20 форинти.
Бискупски каптол у Веспрему: 10 форинти.
Бискупски каптол у Сомбатхељу: 10 форинти.
Бискупски каптол у Њитри: 15 форинти.
Бискупски каптол у Печују: 10 форинти.
Бискупски каптол у Темишвару: 10 форинти.
Задужбина Премонстратеријанаца у Јашову[4]: 5 форинти.
Русински де Рожа-Лехота, жупник из Рекаша: 5 форинти.
Шујански, Еустахије, жупник из Старог Арада: 3 форинте.
Аменд, Фридрих, жупник у Торди: 5 форинти.
Михалковић, Михаел (Михаљ), жупник у Штефансфелду: 3 форинте.
Михајловић, Јозеф (Јожеф), жупник у Темишвару: 25 форинти.
Бурум, Франц Ксавиер, жупник у Сакалхази: 10 форинти.
Бискупски каптол у Загребу: 10 форинти.

• Даниел, Софија, супруга академског сликара, учешће у олтарском покривачу.
  
• Демко, Катарина, адвокатова супруга: ваза са букетом.
  
• Даун, Јулијус, гвођжарски трговац: 12 комада челичних вешалица.
  
• Даниел, Ема, велепоседникова супруга: 10 форинти.
  

• Ајзенштетер, Игнац, трговац: материјал за четири прозорске тканине (прозора).
  

• Фајгл, Елиза, трговчева супруга: једно уже за вучу звона.
  
• Фајгл, Адела, супруга агента Дунавског паробродарског друштва у Сиску: комплет посуда за свету воду.
  
• Фромбах, Ана, закупница хотела: посуда за хостију.
  
• Фромбах, Густав, економ из Идварнока: 5 форинти.
  
• Филковић, Јозефина, трговчева супруга: буре тамјана.
  
• Филковић, Лујза, удовица: мала светиљка за бочни олтар.
  
• Фишер, Емануел, закупац хотела: крстионица у облику шкољке.
  

• Гернер, Марија, пекарева супруга: шкропионица.
  
• Гестеши, Марија, супруга жупанијског физикуса: свештеничка фотеља (?, Canon-Fauteuil).
  
• Гитлер, Сузана, кожарева супруга: тканина за олтар.
  
• Грасл, Јохан, браварски мајстор: кућиште за звоно у сакристији.
  
• Гроб, Антонија, економова супруга: изнова позлаћена монстранца (показница) са венчићима.
  
• Гроб, Елиза, економова супруга: свештеничка столица.
  
• Грубер, Вилхелмина, пензионерова супруга: звоно.
  
• Ђерћанфи, Лујза, супруга жупанијског судије: 5 форинти.
  
• Ђерћанфи, Давид, земљопоседник из Пеште: 10 форинти.
  
• Ђерћанфи, Елеонора, супруга земљопоседника у Ђеру: комплет посуда за свету воду и скрбничко звоно (?, Versehglocke).
  
• Галанта, Јозеф, закупац хотела: 5 форинти.
  
• Ђерфи, Геза, трговац из Беча: 10 форинти.
  
• Ђорђевић, Марија, супруга грађевинског предузимача: 50 форинти.
  
• Ђорђевић, Стеван, грађевински предузимач: клупа од храстовог дрвета.
  

• Хајдегер, Матилда, трговчева супруга: рестаурација посуде за хостију.
  
• Хајдфогел, Антон, дрводеља: три држача - вешалице за лампе.
  
• Харшањи, Цецилија, трговчева супруга: мала светиљка за бочни олтар.
  
• Хелцл, Гертруда, наставникова супруга: бели столњак за олтар.
  
• Хусар, Вилхелмина, супруга главног жупанијског бележника: удео у столњаку за главни олтар.
  
• Хеђи, Ана, докторова удовица: ваза за цвеће са букетом и литургијски календар.
  
• Хербигер, Вилхелм, оргуљар из Беча: олтарски крст.
  
• Хорват, Јохана, кућевласница: тестаментом оставила 100 форинти.
  
• Хофман, Јохан, царско-краљевски приватни фабрикант свећа: 14 фунти свећа.
  
• Хелмболд, Марија, седларева супруга: олтарска тканина од белог платна.
  

• Јармацки, Матилда, адвокатова супруга: свештенички крст.
  

• Клески, Тереза, апотекарева супруга: прилог за крстионицу.
  

• Лучић, Ана, супруга трговца дрвном грађом: два прилога за тканину за главни олтар.
  
• Лучић, Розалија, супруга трговца дрвном грађом: велика светиљка за бочни олтар.
  
• Ласлофи, Марија, супруга чиновника пољопривредног газдинства у Светом Ђурђу, 5 форинти као прилог за посребрење једне лампе.
  
• Лихтаг, Катарина, кожарева супруга, 15 форинти за клупу.
  

Освећење цркве

Католичка црква у Великом Бечкереку (слика из Gross-Becskereker Wochenblatt-a, 1866. године)

Ентеријер

Оргуље

Католичка црква је неколико месеци уочи завршетка грађевинских радова добила и оргуље, које је израдио један од најчувенијих произвођача оргуља тог времена у Европи - Алојз Хербигер из Беча. Оргуље за великобечкеречку цркву биле су осамдесет и треће по реду које су изашле из његове породичне мануфактуре "Хербигер и синови" (нем. Hörbiger & Söhne). Израђене су "по старом италијанском систему", а састојале су се "из двеју спојница и 24 звучна регистра", од којих се осамнаест налазило у обе клавијатуре, а шест у педалном делу. У њих су били уграђени и тонски регистри "Violin", "Viola di Amora" и "Flauto di Corpo", који су били Хербигеров изум. Механички део оргуља састојао се од гвожђа и месинга, како би се уштедео простор и омогућило лако и прецизно свирање. Тонска проба приређена је 18. новембра 1868, недуго уочи освећења цркве, а том приликом су и представници Хербигерове радионице боравили у Великом Бечкереку.

Ове оргуље су 1907. године замењене новим, изграђеним у радионици Леополда Вегенштајна у Темишвару.