Славко Жупански

Напомена: Овај чланак је недовршен.

Др Славко Жупански

Славко Жупански (Меленци 1880 - Зрењанин 1959) је био адвокат, политичар и вођа српског националног покрета у Великом Бечкереку и Банату у време Првог светског рата. Основао је 31. октобра 1918. године Српско народно веће у Великом Бечкереку.

Биографија

До Првог светског рата

Славко Жупански се родио 1880. године у Меленцима. Гимназију је завршио у Новом Саду, да би уписао права у Будимпешти, где је студирао као питомац Текелијанума. Већ тада се истакао као предводник српске студентске омладине. По завршетку студија и стеченом докторату вратио се у Велики Бечкерек, где је отворио адвокатску канцеларију. Брзо је био прихваћен као вођа српског националног покрета у средњем Банату. Укључио се у рад српских националних и друштвених организација (“Народне одбране”, “Сокола”, “Националне омладине” итд). Организовао је разне народне скупове у граду и околини. Основао је и издавао српски лист “Бечкеречке новине” 1913. године, па све до избијања Првог светског рата када су забрањене.

Први светски рат: интернација и оснивање Српског народног већа

Непосредно по објави рата Аустроугарске Србији, Славко Жупански је ухапшен од стране аустроугарских власти и стављен у притвор (најпре у Сегедин, потом у Капувар). Био је послат на фронт уз напомену да би било пожељно “да се не врати”, али, да би избегао борбу против својих сународника, сам се повредио војничким ашовом и био упућен у болницу, одакле је пуштен пред сам крај рата, када се вратио у Велики Бечкерек. За то време, његова породица није била поштеђена шиканирања од стране власти. У кључним данима, основао је прво Српско народно веће на подручју данашње Војводине и руководио значајним догађајима.

Након што је преузео власт у градској и жупанијској управи, Народна управа за Војводину поверила му је положај великог жупана Торонталске жупаније са изванредним овлашћењима. На том положају остао је до 1. септембра 1919. године, када је, разочаран дотадашњом политиком поднео оставку и вратио се адвокатури.

Међуратни период

У међуратном периоду Жупански је наставио рад у националним организацијама као једна од водећих личности Обласног одбора народне одбране. Постао је председник Окружног одбора Радикалне странке и члан многих националних удружења. Био је иницијатор за подизање споменика краљу Петру I Карађорђевићу, који је 1928. године постављен на главном градском тргу. Када је југословенска влада потписала приступање Тројном пакту, био је један од организатора демонстрација у Великом Бечкереку, где је говорио против тог чина. Након рата био је изабран за народног посланика Скупштине Аутономне Покрајине Војводине и Народне Републике Србије.

Обележавање двадесетогодишњице присаједињења Србији

Поводом обележавања двадесете годишњице присаједињења Краљевини Србији, Славко Жупански узео је учешћа у писању монографије "Петровград", у којој је описао сопствено искуство и догађаје у којима је учествовао у јесен 1918. године. Ту је забележио:

Српско Народно веће у Великом Бечкереку основано је 31 октобра 1918 године. Оснивање је дошло по мојој иницијативи. Тога дана сазвао сам у малу двораницу Српске православне црквене општине девет лица, међу њима пок. попа Драгутина Мојића, Живка Ж. Терзина, др. Андрију Васића, проту Жарка Стакића, Милана Ракића, Пају Ристића, Светозара Исаковића и Јефту Вукова. Стало ми је било до тога да се за велики напор који је претстојао све српске снаге концентришу, да се ми Срби не цепамо, па сам због тога позвао и оне који пређе нису стајали у комбатантним редовима наше националне борбе. Ја сам отворио конференцију, изложио сам потребу оснивања и велике задатке које треба да решимо. Након тога једногласно је изречено оснивање српског Народног већа у Великом Бечкереку. Чланови већа постали су сви присутни, а закључено је да ће се веће према потреби проширити. То је било прво српско Народно веће које је у ужој Војводини (без Срема) основано, и основано је раније но мађарско народно веће. Мађари су све чинили да одустанемо од засебног српског народног већа и да и ми Срби ступимо у заједничко народно веће, које су Мађари стварали. Одбили смо их и одржали смо створени чин. То је било наше прво одметање од мађарских власти, први наш револуционарни акт.

Првенствено нам је било стало да народном већу дамо оружану силу, егзекутиву. Пожурили смо се да оснујемо српску Народну гарду. Одмах сутра дан по оснивању Народног већа отпочели смо упис у гарду. На први позив јавио нам се велик број наше омладине. Одржао сам збор у црквеној порти, изнели смо тада прву српску заставу у Петровграду пред збор, заклели смо омладину на српску заставу и свечано смо истакли заставу на улазна врата српске порте. Тако смо основали нашу народну гарду. За команданта поставили смо потпуковника у миру, чика Мишу Веновића. Тешко нам је било да набавимо оружје и средства за одржавање гарде. Вештим начином искамџио сам од др. Деака, шефа полиције, који је нас Србе неизмерно мрзео и драконски гонио, првих 100 пушака. Тако је сад већ наше Народно веће постало стварна сила, са којом мора да се рачуна. Након тога сад смо већ лакше постигли да нам градска благајна исплаћује довољне суме за издржавање наше Народне гарде. Бројно стање Народне гарде рапидно је расло; за неколико дана било је већ у гарди преко 400 одушевљених младих људи. Све смо их снабдели добрим оружјем, пушкама и митраљезима. Њихова је улога била значајна за одржавање реда и поретка у граду и за доцније националне услуге, које су све предано и дисциплиновано одлично извршили.

Догађаји који су се брзо развијали истицали су потребу да ми Срби у Војводини имамо централно народно веће, које ће унети јединственост и компактност у наш народни покрет у Војводини. Због тога смо Живко Ж. Терзин и ја отишли у Нови Сад, потражили покојног Јашу Томића, па смо њему и Мити Клицину изложили потребу да се у Новом Саду оснује Народно веће, које ће узети у своје руке руковођење око организовања целокупног нашег покрета у Војводини. Све до нашег доласка није се у том правцу у Новом Саду ништа учинило. На наше наваљивање сазвата је још истог дана конференција у канцеларији др. Игњата Павласа, којој су, сем нас двојице Бечкеречана, присуствовали још Јаша Томић, Мита Клицин, др. Павлас, прота Вељић, Мита Ђорђевић и још неколико угледних родољуба. На конференцији је решено да се оснује у Новом Саду српско Народно веће и да исто веће, као централно српско Народно веће за целу Војводину (сем Срема), отпочне рад око револуционог организовања нашег живља. За претседника изабран је народни вођа Јаша Томић.

Четири дана након оснивања нашег Народног већа у Великом Бечкереку путем наше Народне гарде силом преузели смо пошту. Важан нам је био нарочито телефонски и телеграфски саобраћај. Поставили смо на пошти наше поверенике, телефонске везе могле су да се даду само са дозволом наших оружаних повереника, депеше су могле да се шаљу само уз цензуру наших људи. На тај начин имали смо потребну контролу.'

Мартовске демонстрације 1941. године

Смрт

Славко Жупански преминуо је у Зрењанину 1959. године и сахрањен на Томашевачком гробљу, свега неколико корака од свог некадашњег саборца, др Емила Гавриле.

Спомен-обележја у Зрењанину

На кућу др Славка Жупанског у Светосавској улици бр. 4, приликом обележавања 70. годишњице присаједињења делова Баната, Бачке, Барање и Срема Краљевини Србији, 1998. године постављена је спомен-плоча са натписом: "У ОВОЈ КУЋИ ЈЕ ЖИВЕО ДР СЛАВКО ЖУПАНСКИ, ПРЕДСЕДНИК ПРВОГ СРПСКОГ НАРОДНОГ ВЕЋА У ВОЈВОДИНИ ОСНОВАНОГ У НАШЕМ ГРАДУ 31.10.1918. ГОДИНЕ. ЗАХВАЛНИ НАРОД 31.10.1998".

Литература

• Урош Јовановић, Национални борци за Југославију, Велики Бечкерек 1930.
• Александар Станојловић (ур.), Петровград, Петровград 1938.
• Милан Ђуканов, Српски народни одбор 1918, Београд 2010.