Бечкеречка тврђава

Турска минијатура која приказује предају бечкеречке тврђаве Мехмед-паши Соколовићу 25. септембра 1551. године

Бечкеречка тврђава је назив за утврђење које је постојало у Бечкереку од краја двадесетих година XVI века до 1701. године, када је порушено у складу са другом тачком Карловачког мира. Највероватније је била подигнута по наређењу мађарског краља Јаноша Запоље 1527/1528. године, у време грађанског рата у Угарској између Запоље и Фердинанда I Хабзбуршког. Простирала се отприлике на потезу између данашње Скупштине општине Зрењанин и Соколског дома. По мађарској речи за тврђаву (vár) је и данашња улица Цара Душана својевремено носила назив "Тврђавска улица" (мађ. Váraljai utca).

Историјат градње до турског освајања

Политичке прилике у време градње

Изградња бечкеречке тврђаве налази се у директној вези са сложеним војно-политичким околностима у којима се средњовековна угарска држава налазила након Мохачке битке 1526. године. Пораз који је од Турака претрпела мађарска војска у тој бици и погибија 20 000 људи, међу којима и водећих личности црквене и централне државне управе (сем краља Лајоша II, погинуло је још седам прелата, двадесет и осам барона, канцелар, земаљски судија и други највиши државни достојанственици), означили су сламање кичме мађарске војне организације и почетак краја независности Краљевине Мађарске.

Смрт краља Лајоша II означила је и почетак грађанског рата на подручју Угарске, који ће временом довести до њене поделе на три дела: Краљевску Мађарску (под влашћу хабзбуршке династије), средишњи део земље (под влашћу Турака) и кнежевину Ердељ (под влашћу Јаноша Запоље, у вазалном односу према Османском царству). Главни претенденти на мађарску круну били су Фердинанд I Хабзбуршки и Јанош Запоља. У дуготрајном и исцрпљујућем рату који ће трајати све до 1538. године, обе стране су ратовале са променљивим успехом. Запоља је успео током 1528. и 1529. године да завлада великим делом земље, ослањајући се, осим на своје мађарске присталице, и на пољске, српске и турске одреде. Непосредно после Мохачке битке, на његовој страни су се борили и Срби у Банату, који су стајали под командом Цара Јована Ненада. Након што је Јован Ненад прешао на страну Фердинанда, убијен је по Запољином наређењу.

Након што је успео да овлада подручјем Баната, Запоља је за намесника ове области поставио свог присталицу Петра Перењија. Перењи је употребио српске трупе Јована Ненада да сазидају тврђаву у Бечкереку. Бечкерек је у то време већ увелико био насељен претежно српским живљем, будући да су српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић још век раније постали господари овог насеља. За потребе градње бечкеречке тврђаве, коришћен је нетесани камен, који су Запољине лађе превозиле из врдничких или фрушкогорских каменолома преко Дунава, Тисе и Бегеја у Бечкерек. Каснији археолошки налази бечкеречке тврђаве - кречњак, глинени и кварцни лискуни, бели грубоврнасти и сивомрки пешчари - одговарају геолошким карактеристикама подручја између Сремских Карловаца и Сланкамена.

Недуго након завршетка градње, бечкеречка тврђава је у марту 1528. године дошла накратко у посед Фердинанда I.

Изглед тврђаве

Сачувани извештаји о изгледу тврђаве су углавном оскудни и заснивају се махом на поређењу са темишварском тврђавом. Један извештај с краја августа и почетка септембра 1551. године, непосредно пред турско освајање бележи следеће о изгледу и посади тврђаве:

"Бечкеречка тврђава (...) [није] ништа мање утврђена него темишварска и истоветно је уређена, само је војна посада пола шпанска, а пола немачка, и по наређењу Краљевског Величанства снабдевена свим другим [средствима] неопходним за рат..." ("Das Schloss Betschereckh ist von natur vnnd geben nit weniger als das Schloss Tomaschwar bevestigt, vnnd gleich gestallt, wie dasselbig, nur Khriegs Volckh halb spanisch vnd halb teutsch, auch auss verordnung der Khun. Mt. mit aller anndern notturft zum Khrieg gehörig versehen...").

Позивајући се на савремене изворе из XVI века, банатски завичајни историчар Јене Сентклараи је покушао да реконструише изглед бечкеречке тврђаве у свом делу Becskereki vár ("Бечкеречка тврђава") из 1886. године:

"Ако је дозвољено позвати се на синхроне аналогије, бечкеречка тврђава била је, као и уопште све средњовековне угарске утврде, уређена јако једноставно. Саставни делови су јој били: бедеми, илити од камена саграђена градска ограда, кружни опкопи унутрашњег и спољашњег града, стражарска кула или доњон у дворишту градског замка, куће за становање кастелана и његове послуге, стамбена одељења за госте и можда још витешка дворница, ризница, тамница, цистерне и др. За улаз у град служила је само једна капија са покретним мостом постављеним на дубок ров. Спољашњи град, који је у Бечкереку - по свој прилици - био ограђен палисадама од храстовине и високо насутим кружним браницима, био је много пространији од унутрашњег градског замка. Овде су стојале куће за становање стража (посаде) и другог становништва града, стаје и економске зграде, башта града и наслаге греда, подупирача и отесаних стубова, потребних за утврђивање. За бечкеречки град дрвни материјал давале су у великим количинама храстове шуме, које су густо преплавиле обале Тисе и Дунава, па штавише и цео овај крај, на које сад већ самоподсећају тек неки остаци у Великом Бечкереку и Турском Бечеју... И техника средњовековног грађења градова је одвећ једноставна била. Грубо, овде-онде ударцем чекића окрњених врхова нетесано камење, наслагано једно поред и изнад другога у правом реду чинило је, с обзиром на систем грађења, истина примитивне, али као стена јаке бедемске зидове. Код грађења дебљих зидина поступало се тако, да су шупљине између зидова од нетесаног камења испуњаване малтером мешаним са грумењем и ситним комадима шљунка, тако да су комади нетесаног камења служили само као спољашњи покривач зида. Бечкеречки град (...) поред ове опреме од дрвене градње, био је тако јак, да га је Мехмед-бег, који је 1551. почео да га опсађује са војском од око 20 - 30 000, тек услед издајства српског градског становништва могао освојити".

Турско освајање

Након што су у лето 1551. године Фердинанд I и фратар Мартинуци (дипломатски представник породице Запоља и Ердељске кнежевине) склопили споразум према ком је читав Банат са утврђењима (укључујући и бечкеречко) припао Фердинанду, султан Сулејман Величанствени наредио је румелијском беглербегу Мехмеду-паши Соколовићу да заузме Банат. Мехмед-паша Соколовић прешао је Дунав код Петроварадина 7. септембра 1551. и одатле кренуо према Бечеју.

На вест о приближавању Турака, кастелан (заповедник) бечкеречке тврђаве Ловра Балог почео је са припремама за одбрану, истовремено шаљући молбе за помоћ тамишком грофу Андрашу Баторију, темишварском заповеднику Иштвану Лошонцију и царском генералу Алдану. Овој тројици је Фердинанд поверио одбрану Баната. О кретању турских трупа у Потисју, Балог је 11. септембра писао Баторију у Темишвар: "Друге сигурне вести сада немамо, које бих требало да напишем Твом господству. Сада је пашина војска са оне стране Тисе у Чуругу, слегла се у табор недалеко од Бечеја и хоће овамо да пређу. Све лађе што их имају сада су у Тителу, на којима би хтели да направе мост... Зато преклињем Твоје Господство, да нам пошаље нешто праха (барута), јер немамо много праха, и гвожђа што би требало за потребе града, јер што беше исцрпило нам се. И за ово преклињем Твоје Господство да нам пошаље нешто новаца, јер, ево, већ се испуњава месец месечарима,у чему смо при крају; без новца их не можемо држати, нарочито хајдуке!". Батори је 19. септембра 1551. послаo новчану помоћ у износу од 1000 гулдена. Истог дана је Мехмед-паша Соколовић заузео бечејско утврђење, да би се након тога окренуо Бечкереку. Бечкеречки Срби послали су му изасланство, "молећи везира да не иде на Бечкерек, јер ће они сами предати град са посадом у њему и целокупним градским становништвом".

Мехмед-паша Соколовић није прихватио молбе ове српске депутације и кренуо је на Бечкерек, из чијег су се утврђења у међувремену повукле пешадијске и коњаничке снаге које су га браниле. У утврђењу су остали једино још кастелан Ловра Балог и Криштоф Имолаи. Сазнавши за ово, Батори је хитно послао 200 људи у помоћ Бечкереку који је остао без одбране. У четвртак, 24. септембра 1551. године, Мехмед-паша Соколовић стигао је са својом војском пред Бечкерек и сместио свој логор око града. У зору идућег дана, почела је топовска паљба на тврђавске бедеме, као и на саму варош. После неколико сати из града се огласила депутација која је дошла у Мехмед-пашин логор и јавила да се град предаје. Целокупна посада тврђаве састојала се из једва 80 људи, чији је најамнички капетан Михаљ Золтаи побегао из Бечкерека још пре напада.

Српско становништво Бечкерека послало је једну депутацију на подворење Мехмед-паши Соколовићу. Он је српско посланство љубазно примио и обећао поштеду због изостанка отпора приликом заузећа тврђаве. Каснија мађарска историографија оценила је да је "смрт бечкеречке тврђаве била неславна", те да се "уз њен пад не веже спомен славног дела оружја, које бодри срце".

Бечкерек под Турцима

Непосредно након освајања, Мехмед-паша Соколовић је чврсто утврдио бечкеречку тврђаву и за њеног заповедника поставио Малкоч-бега. Покушаји фратра Мартинуција, мађарских великаша и Фердинандових војсковођа у Банату да поврате бечкеречку тврђаву у пролеће 1552. године нису дали никаквих резултата, па је Бечкерек дефинитивно остао у турским рукама. Због изостанка отпора приликом освајања тврђаве, Мехмед-паша је показао блаконаклоно држање према Бечкереку, па је 1573. године основао своју задужбину (вакуф), коју су чинили турско купатило, двадесет и два дућана и четири млина на Бегеју у Бечкереку, село Елемир, пустара Зелдеш и Орловат.

У другој половини XVI века, већинско становништво Бечкерека чинили су Срби; царски командант Миклош Палфи послао је 28. августа 1587. године један извештај аустријском надвојводи Ернесту у ком пише да је преко 3000 наоружаних Срба из Бечкерека и Бечеја дошло у Будим, како би се ставили у аустријску службу и ратовали против Турака.

Током Дугог рата (1592-1606) и устанка Срба у Банату 1594. године, Бечкерек је накратко био ослобођен од Турака. Међутим, 10. јула 1594. године, у бици код Бечкерека бројчано знатно надмоћнији Турци поразили су устаничку војску сачињену од Срба, Мађара и Румуна. Након те битке, поједини хроничари су забележили да су Турци искорењивали и саму успомену на Србе у Банату. Банатски историчар Феликс Милекер наводи погрешан податак да је бечкеречка тврђава након тога уништена и да више није обнављана, јер даље у свом излагању спомиње 1000 коњаника и 1000 пешадинаца бечкеречког гарнизона (1626) и извештај турског војног инспектора и путописца Евлије Челебије, у ком се наводи да "Бегеј тече поред тврђаве". Милекерове наводе демантују и аустријске војне мапе и планови који су се јавили пред крај турске владавине (крајем XVII века).

Велики бечки рат (1683-1699)

План Бечкерека са тврђавом из 1697/98. године

У току Великог бечког рата, вођеног између Хабзбуршке монархије и Османског царства, Бечкерек са околином доспео је крајем 1686. под власт Хабзбурга. У то време се бечкеречка тврђава налазила у доста лошем и запуштеном стању. Царски војсковођа гроф Фридрих Ветерани предлагао је 1695. године његову обнову, до које је дошло тек две године касније, када је други војсковођа, гроф Рабутин, након битке код Сенте (12. септембар 1697) снабдео тврђаву топовима, рововима и војном посадом. Након тога, 1698. године у бечкеречкој тврђави боравио је чувени аустријски војсковођа Еуген Савојски, који је одатле руководио операцијама царске војске против Турака. Пратећи Савојског, један део Срба који су 1690. године прешли у Угарску током Велике сеобе Срба, населио се у Бечкереку, поред својих сународника који су још од раније ту живели. Епископ Српске православне цркве Исаија Ђаковић одабрао је Бечкерек за своје седиште у Банату . У ово време се у Бечкереку помиње и изборни кнез Фридрих Саксонски, који је у свој ратни дневник забележио да је Бечкерек био "типично турско место, са старом паланком и неколико мошеја". Из овог периода потиче више планова Бечкерека који су израдили Аустријанци, а на којима се види и његово утврђење (в. доле).

Рушење бечкеречке тврђаве

План Бечкерека са приказом тврђаве уочи рушења

Након Великог бечког рата (1683-1699), Банат (Темишварска покрајина) је према одредбама Карловачког мира(склопљеног 1699) имао да остане под турском влашћу, али су Аустријанци преузели на себе обавезу да поруше тамошња погранична утврђења, укључујући и бечкеречко. Ово је било утврђено другом тачком Карловачког мира из 1699. године, која гласи:

"Члан 2. Покрајина Темишвар је подручна тврђави Темишвар. Са свим својим територијама и рекама она је у поседу моје узвишене и трајне царевине. Омеђена је према Ердељу границом од међе Влашке до реке Мориша, старом границом Ердеља која је горе одређена, својом границом од подручја Мориша до реке Тисе овом обалом реке Мориша, а границом од подручја Тисе до Дунава, овом обалом реке Тисе. Шебеш, Лугош, Липова, Чанад, Канижа, Бегеј, Бечкерек и Жабјак и све што се попут овога налази на подручју Темишвара, које је на поменути начин омеђено овим обалама река Мориша и Тисе, почевши од ердељске границе из времена пре овога рата, нека буде од стране поменутог ћесара порушено, с тим да се убудуће не подижу, и нека се речена покрајина потпуно очисти...".

Међутим, надајући се да ће у неком новом рату поново доћи у посед Баната и желећи стога да задржи тврђаве на том подручју, Беч је настојао да одуговлачи са испуњењем ових одредаба преко свог опуномоћеника Алојза Марсилија, који је био овлашћен за повлачење потиско-поморишке границе и за рушење утврђених места у Банату. Марсилио је израдио низ планова који се данас чувају у његовој библиотеци у Болоњи (копије ових планова израдио је бечкеречки фотограф Ђура Рокнић и оне се данас налазе у Народни музеј Зрењанин|Народном музеју Зрењанин; публиковане су 1954. године у часопису Архивска грађа Историјског архива Зрењанин). Марсилио је успешно отезао са рушењем тврђава у Банату све до 1701. године, када је на чело Темишварског пашалука (Баната) постављен Ибрахим-паша. Он је оштро реаговао на отезање Беча и упутио писмо Марсилију у ком му је наредио да повери рушење тврђава другом лицу и сместа напусти турску територију.

"Ако наше наређење не будеш схватио и будеш радио по својој увиђавности, онда ћу одмах о теби поднети извештај високој Порти. А они ће учинити пријаву вашем посланику код Порте и тужити те код Двора. У ово нема сумње! Промисли, дакле, о овоме и према томе поступи. Остави наше границе и не узнемируј нашу сироту рају. Да се исправљање границе и рушење градова догађало према уговору о миру, комотно су се могли свршити сви послови за два месеца. А гле, од налога теби прошло је већ више од две године! Да си ти уложио више бриге и показао више добре воље, лако би докрајчио свој задатак; али је јасна твоја радвнодушност. Постојеће пријатељство између нас требало је да са собом донесе да си за сваки град који се има разрушити именовао засебног човека за вођење послова, да рад што марљивије тече; али све ово ти ниси чинио. Пошто дакле, твоје задржавање унутар наших граница није више пожељно, врати се натраг у своју земљу и без одлагања предај нам покрајину. Твоје удаљење ћемо радосно примити на знање".

-Одломак из писма Ибрахима-паше Алојзу Марсилију

Након овако категоричног наступа турских власти, а могуће и услед страха од устанка Ференца Ракоција који се припремао у Угарској против хабзбуршке власти, аустријска страна је попустила, па је Марсилио напустио Банат предајући га Турцима. За рушење тврђава у Банату су остали посебни официри и царски инжењери под надзором грофа Фаркаша Отингера. Они су у сарадњи са бечкеречким Србима и градском посадом у марту 1701. године приступили рушењу тврђаве и окончали га до средине лета исте године.

Остаци тврђаве

Упркос рушењу, поједини остаци тврђаве остали су очувани и у каснијем периоду. Тако је, нпр. забележено да су шпански колонисти, који су досељени у Бечкерек средином тридесетих година XVIII века, били ангажовани на разграђивању остатака тврђаве из турског периода, затрпавању њених преосталих опкопа и градњи великог трга (данашњи главни градски трг), на ком су сазидали житни магацин, неупоредиво највећу зграду у тадашњој вароши. Осим тога, четрдесетих година Агоштон Барањ, који је био главни архивар и почасни поджупан Торонталске жупаније изнео је низ занимљивих запажања о остацима тврђаве. У свом делу "Повесница Торонталске жупаније", он је навео да је лично видео више темеља зграда некадашње бечкеречке тврђаве у дворишту Жупанијске палате (данашња градска кућа Зрењанин), где је такође постојала и џамија из турског периода која је срушена између 1812. и 1815. године. Барањ је такође забележио да су "вишеструка копања и роварења у тлу, спроведена на земљишту жупанијске зграде изнела на светлост једно турско купатило и водоводне цеви, који су такође припадали старој тврђави; четрдесетих година (XIX века) у зачељу (подножју) жупанијског дворишта, где је некада Стари Бегеј ваљао своје таласе, ископана су два стара мостобрана, који су по свој прилици били остаци висећег моста старог утврђења саграђеног око 1594. године".

Ископавања 1885. године

У јуну 1885. године, приликом копања темеља ради проширења управне зграде Торонталске жупаније у Великом Бечкереку, наишло се на остатке бечкеречке тврђаве. На позив торонталског поджупана Беле Талијана, чувени завичајни историчар Баната и одличан познавалац његове средњовековне историје, Јене Сентклараи, испитао је ове налазе и на основу њих идуће године (1886) објавио књижицу под називом А becskereki vár ("Бечкеречка тврђава", у мађ. оригиналу: Szentkláray Jenő, A becskereki vár, Budapest 1886). У њој је, осим пронађених ископина, темељно обрадио и историјат саме тврђаве, расветливши и вишеструке заблуде које су се до тог времена јавиле у погледу тачног времена њене изградње.

О остацима је Сентклараи записао:

"Приликом преуређивања бечкеречке жупанијске палате, која је сада у току (1885-1886), услед радова ко копања темеља вршених у месецу јуну прошле године (1885), поново је доспео на светлост дана један повећи остатак рушевине старог града, који је зароњен пре близу двесто година један део бедема унутрашњег града. Ископану градску развалину сам, на позив поджупана Беле Талијана, 2. јула прошле године и сам прегледао и све до ситница подробно испитао. Овај одломак бедема почиње на 7,5 метара даљине од северног крила данашње старе жупанијске зграде и састоји се из три зида, између којих су северни и јужни дебели 1,10 метара, а источни који ове везује 1,5 метар. Градски зидови су откопавани у дубину до 2,7 метара.

Грађевински карактер овако откривеног градског бедема нисам могао да сведем на какав одређен стил, јер се на ископаном делу зида није могао видети траг нити отворима нити архитектонским облицима. Рушевина, колико се од ње из тла видело, немајући слободностојеће фасаде, није могла имати другу намену, већ да је служила за темељ и остатак порушеног старог бечкеречког града. То чини несумњивим околност да је у ширини од 9 и по метара представљао избочину и део је имао 1,5 метара. Зид је у напред споменутом мађарском стилу наших средњовековних градова саграђених од мешовитог материјала са ту и тамо уложеним блоковима трахита међу слојеве необрађеног нетесаног камена и од глине сасвим просто печених цигала, сасвим сличних садашњим нашим циглама. Малтер је и овде гашен креч мешан са песком и ситним шљунком. Овај материјал - судећи по дезену ломљења - без сумње је справљен тако, да креч после гашења није водом разређиван, већ је чист загашен креч одмах помешан песком. У зиду су на удаљености од 5-6 метара један од другог нађени јазови (удубљења) за групе од 4-5 комада пилота, и тврди остаци од њих. Осим тога, у свој дужини зида са обе његове стране на удаљености од 20 см од спољашње равнине у зиду дуж целе дужине до краја могли су се видети трули остаци пружених греда и удубљења.

Да су се ископавања слободно и са довољно трошка могла наставити изван грађевинског реона жупанијске куће: ништа не би било лакше него осветлити у целом пространству грађевинску конструкцију вајкадашњег бечкеречког града. Међутим, за ову са трошком скопчану и предвидљиво мало исплативу пасију овога пута није се пружала прилика, а није дотекло ни трошка за њу..."

Новије доба

Новински чланак листа "Зрењанин" о подземним тунелима бечкеречке тврђаве испод Дома младости

Седамдесетих година ХХ века, приликом изградње новог Дома омладине, у темељима су пронађени подземни пролази за које се претпоставило да су подземни тунели некадашње бечкеречке тврђаве. Ову тезу је изнео ондашњи чувени завичајни историчар Зрењанина и Баната Драгољуб Чолић, који се чак и фотографисао испред наводног улаза у те тунеле, али ова претпоставка није потврђена, будући да је на том месту 1978. подигнут нови објекат, а "тунели" остали неистражени. Ипак, узимајући у обзир низ разних околности, а понајвише Чолићеву погрешну интерпретацију историјата бечкеречке тврђаве и склоност ка сензационализму, ова претпоставка је мало вероватна.

Почетком деведесетих година прошлог века, бечкеречка тврђава постала је један од централних мотива у књизи Милана Туторова Мала Рашка, а у Банату. Туторов ју је описао као "најстаменитији и најдурашнији део равничарског пејзажа, уз који су се рађали и умирали нараштаји и поколења Банаћана", који наставља да живи и након коначне разградње 1735. године, када Шпанци досељени у Бечкерек праве од њених остатака житни магацин, претечу данашњег позоришта "Тоша Јовановић".

Академски сликар Виорел Флора израдио је 2004. године мурал са приказом бечкеречке тврђаве у зрењанинској градској башти, недалеко од места где су откривени остаци тврђаве крајем XIX века.