Споменик краљу Петру

Споменик краља Петра I Карађорђевића на Тргу слободе у Зрењанину

Споменик краља Петра је еквестеријални (коњанички) споменик посвећен српском краљу Петру I Карађорђевићу који се налази на Тргу слободе у Зрењанину. Првобитна верзија овог споменика настала је у периоду од 1924. до 1928. године и постојала је све до 1941, када је срушена од стране немачког окупатора. Иницијатива за његову обнову јавила се 1991. године, а споменик је коначно обновљен 2004. године. Аутор првобитне верзије споменика био је чувени хрватски вајар Рудолф Валдец, а обновљене вајар Зоран Јездимировић.

Историјат

Предисторија постављања споменика на тргу у центру Великог Бечкерека почиње са 1906. годином, када је на овом месту био подигнут споменик мађарском војсковођи Ернеу Кишу. Овај споменик уклоњен је непосредно по завршетку Првог светског рата. У међуратном периоду, представницима династије Карађорђевић подигнути су бројни споменици широм југословенске државе: краљу Петру I укупно 68, а његовом сину Александру 115. Споменици краљу Петру, као "Великом Ослободиоцу", грађени су непосредно после његове смрти, од 1921. до 1923. године. У Великом Бечкереку подигнут је први и до тада најрепрезентативнији споменик краљу Петру у новоствореној држави. Већина споменика подизана је на иницијативу појединаца и око њих окупљених грађана, те су се оснивали одбори за изградњу споменика у одређеном месту, чији су чланови били најугледнији грађани у својим срединама. Уколико је споменик био тако значајан, држава је покретала иницијативу за подизање споменика од посебног значаја, па је чак и преузимала иницијативе од појединаца и грађанских одбора.

Почетак градње

Градња споменика краљу Петру започета је 1924. године, доношењем одлуке градске управе о расписивању конкурса за његово подизање с циљем да се дође до најбољих решења. Томе је претходило формирање Одбора за подизање споменика, чија је обавеза била да средства обезбеди добровољним прилозима и буџетским издвајањима. Прва седница Одбора одржана је 19. новембра 1923. године.

На самом почетку акције за прикупљање прилога за споменик искрсле су тешкоће. Тим поводом, председник Одбора за подизање споменика Светислав Рајић обратио се Богољубу Алексићу, тадашњем градоначелнику Великог Бечкерека, речима: "Све административне власти у Жупанији живо раде на окупљању прилога за подизање споменика краља Петра у Великом Бечкереку, само управа града Великог Бечкерека не показује никакву активност, мада би требало да је најактивнија, јер ће спомени бити подигнут у Великом Бечкереку. Позивам Вас, да узмете овај посао у своје руке и порадите да се Велики Бечкерек, као највећи и најимућнији град у Жупанији, достојно одазове својој патриотској дужности".

Највише детаља у вези са подизањем споменика даље откривају: дневна штампа која је тада излазила у Великом Бечкереку (листови ''Torontál'' и Банатски гласник), записници са седница Одбора за подизање споменика, као и потписани уговор између Одбора и аутора споменика.

Јавност је, путем штампе, обавештена 21. маја 1924. године о именима чланова жирија и резултату конкурса расписаног за подизање споменика краљу Петру. Чланови жирија били су: вајар Иван Мештровић, надзорник Министарства грађевина Пера Поповић, професори Ликовне академије из Београда Ђока Јовановић и Љуба Ивановић, београдски инжењер Јован Минић, професори Техничког факултета из Београда Андра Стевановић и Бранко Поповић, вајар Тома Росандић и сликар Петар Добровић. Комисија је, према наводима "Torontál"-a, одлучила да се не додели прва награда.

За другу награду препоручена су дела Фрање Кршинића (Далмација) и Милутина Недељковића из Земуна. Трећа награда додељена је Петру Палавичинију. Поред тога, жири је препоручио да се откупе дела Рудолфа Валдеца из Загреба, Симе Роксандића, Срећка Стојановића и Душана Јовановића-Ђукина из Београда.

Разгледница из међуратног периода са мотивом споменика краљу Петру. Историјски архив Зрењанин, Ф.45 Збирка фотографија 1890-2003, 1180 (13,7 х 8,8cm).

Историчарка уметности Вукица Поповић навела је у свом чланку из 1989. године да је на коначну одлуку Одбора својим везама и ауторитетом утицао академски сликар из Великог Бечкерека Александар Секулић, који се 1924. вратио у свој родни град после завршених студија у Минхену, где је студирао заједно са Рудолфом Валдецом. Пријатељство Секулића и Валдеца потврђује Секулићева писана заоставштина која се данас чува у Народном музеју Зрењанин, а у оквиру које је сачувано преко тридесет писама Валдецове удовице Хелене, која су писана после смрти њеног супруга. Њихова преписка трајала је од друге па све до четврте деценије ХХ века. У њој се издвајају шест писама у којима се спомиње споменик краљу Петру у Бечкереку, као и споменик краљу Петру који ће бити подигнут у Бијељини десетак година после бечкеречког (1937).

Уговор потписан између Одбора и вајара Рудолфа Валдеца 10. јуна 1924. године садржи прецизно формулисане све обавезе извођача споменика и Одбора, који је био дужан да тачно уговорену своту новца исплати уметнику у ратама. Као рок израде споменика одређен је 15. јун 1926. године. Једном од тачака уговора тачно је формулисан будући изглед споменика: "Kralj Petar Oslobodilac jašući na konju s kraljevskim plaštom ogrnut, gologlav, sa gestom meće mač u korice. Konj u pozi kaskanja. Kip sa konjem od kopita do tjemena iznašao bi visinu od 380 cm". У наставку је даље прецизиран изглед споменика: Na istom postamentu, na širim stranama, imaju biti smešteni reljefi i to: "Kroz Albaniju", a sa druge strane "Poziv kralja u boj u staroj skupštini u Beogradu".

Изглед споменика

Рудолф Валдец се определио за традиционалну тројну поделу споменика: степенасто подручје, средњи део као постамент са два рељефа која представљају мотиве из живота краља Петра: "Пут кроз Албанију" и "Поворка на Теразијама после крунисања". Према подацима из дневне штампе, Валдец је крајем 1924. године завршио модел споменика. Комисија, именована од стране Одбора, отпутовала је у Загреб да се лично увери у будући изглед споменика. Изненађени пластичном лепотом и прецизном израдом, чланови комисије имали су примедбе само у погледу неких мањих детаља. Нешто касније, крајем 1925. године, одређено је место за постављање споменика, а то је "непосредно поред бунара - на главном тргу - и то на делу према Александровој улици".

У фундамент споменика краљу Петру 4. маја 1926. године свечано је извршено полагање документа исписаног на пергаменту и смештеног у гвоздену касету. Украшени документ садржи следећи текст: "За време владавине краља Александра I, када су министар унутрашњих послова Божо Максимовић, велики жупан Мита Алексијевић, начелник града Бечкерека Богољуб Алексић, били грађанство овог града, у знак своје дубоке захвалности, подиже овај споменик блаженопочившем краљу Петру Ослободитељу". О споменику су још за време израде, па и касније, све до 1926. године, изрицани различити судови: неки критичари су сматрали да је споменик изузетно успео, а други истицали да је испод нивоа дотадашњих Валдецових радова.

Откривање споменика

Детаљ са свечаности откривања споменика краљу Петру 1. децембра 1928. године. Историјски архив Зрењанин, Ф.45 Збирка фотографија 1890-2003, 951 (13,9 х 20 cm). Поклон Милана Ђуканова

Споменик краљу Петру у Великом Бечкереку откривен је 1. децембра 1928. године на веома свечан начин и у присуству угледних гостију и бројног грађанства Великог Бечкерека и околине.

Свечаност откривања споменика била је пажљиво припремана, јер је том чину дат вишеструки значај: десетогодишњица постојања Краљевине СХС, десетогодишњица уласка српске војске у Велики Бечкерек и ослобођење Баната и његово припајање Србији и Краљевини СХС.

Изасланик краља Александра I, артиљеријски пуковник Војислав Савић, изасланици краљевске владе - министри Драгиша Цветковић, Дака Поповић, Рудолф Валдец са супругом Хеленом и други високи гости, након свечаног дефилеа тргом, заједно са осталим званицама присуствовали су свечаности која је отпочела у великој жупанијској сали. Надахнутим патриотским говорима под називом "Молитва светом краљу Петру" присутнима се обратио Светислав Рајић, велики бележник и председник Одбора за подизање споменика. Свечаност на тргу увеличао је својом беседом и др Славко Жупански, председник Српског народног већа у Великом Бечкереку 1918. године и први велики жупан Торонталске жупаније у Краљевини СХС. На почетку излагања рекао је о краљу Петру: "Свршио је велико дело, вратио је мач у корице и стао пред Свевишњег и пред свој народ, заогрнут плаштом својих напора и својих успеха, смирен, гологлав и тих и тражи праведни суд"; говор је завршио следећим речима: "Драги Банаћани! Добили сте у свом најлепшем граду Старог краља у тучу и мрамору. Да га чувате и да вас чува"!.

Рушење споменика

Рушење споменика краљу Петру 1941. године. Историјски архив Зрењанин, Ф.45 Збирка фотографија 1890-2003, 1230.

Споменик краљу Петру налазио се на главном градском тргу од 1926. до 1941. године, када је уклоњен од стране фашистичких окупационих власти. Недуго по завршетку Априлског рата, немачки војници су почели да раде на уклањању споменика, стављајући на њега натписе са паролама "да иде од куда је и дошао", или да је краљ Петар I "Ослободитељ", краљ Александар "Ујединитељ", а краљ Петар II "Упропаститељ". На споменик су вешани кофери, метле и други предмети који су значили да се краљ Петар "пакује и чисти", јер ово је "била и остаје немачка земља" (како су мислили домаћи Немци, или пак "земља мађарска", како су мислили многи Мађари. Недуго након уклањања споменика, на тргу је остало само постоље споменика, да би га затим минирали и уклонили. Бронзана статуа је по скидању била поломљена а материјал истопљен. Од споменика до данашњих дана остала је сачувана глава фигуре краља Петра, која се чува у Народном музеју Зрењанин, и део скупоценог гранита "ред африка" са постамента који је уграђен у степениште нове поштанске зграде 1952. године. Претпоставља се да је до гранитних плоча коришћен и за поплочавање дворишта, а да је део бронзе од претопљене фигуре употребљен за ливење споменика народном хероју Жарку Зрењанину Учи.

Обнова и подизање споменика 1991-2004

На месту где се налазио споменик краљу Петру, 1952. године подигнут је споменик народном хероју Жарку Зрењанину-Учи, по ком је град 1946. понео име. Овај споменик је 1964. премештен на другу локацију, испред зграде друштвено-политичких делатности, где се и данас налази.

Почетком деведесетих година прошлог века јавила се иницијатива за обнову порушеног споменика краљу Петру. На седницама Већа удруженог рада и Већа месних заједница одржаним 18. септембра 1991. године, Скупштина општине Зрењанин донела је програм подизања (и обнављања) јавних споменика у општини Зрењанин за период од 1991. до 2001. године у циљу урбаног уређења градског трга са споменичким обележјима.

Пет година након доношења програма о подизању и обнови јавних споменика у општини Зрењанин ништа није урађено на реализацији усвојеног програма. Заговорници идеје о обнови споменика краљу Петру окупили се на иницијативу Зрењанинца Мирка Крлића, и у настојању да привуку медије и пажњу општинских органа власти, позвали су принца Томислава Карађорђевића да присуствује формирању Иницијативног одбора и први потпише акт иницијативе који је сачинио професор Зрењанинске гимназије Недељко Куљић. Посета принца Томислава Зрењанину уприличена је августа 1996. године. После црквеног богослужења, ком је присуствовао принц, владика банатски и многобројни грађани, у зрењанинском Народном музеј потписан је акт иницијативе о обнови споменика краљу Петру I Карађорђевићу. Принц Томислав је био први потписник на акту иницијативе.

Након тога, текст је упућен одборницима Скупштине општине Зрењанин. У њему је између осталог написано: "Господо одборници, предлог који је пред вама није политичког или идеолошког карактера. Његови потписници су људи различитих политичких уверења, а већина нису чланови ниједне политичке странке. Још мање би било оправдано сматрати га отварањем питања карактера државног (монархијског или републиканског) устројства у нас. Ми, његови покретачи, схватамо га као питање односа према властитој историји и култури - дакле, према ономе што нас као народ чини оним што јесмо. Култури схваћеној као наслеђе и као задатак, и историји - као културном чину саморазумевању у времену у коме живимо".

Прихватајући предложену иницијативу, Извршни одбор Скупштине општине Зрењанин је 14. маја 1997. године донео одлуку о оснивању Одбора за обнову споменика краљу Петру и решење о именовању чланова Одбора. Стални чланови Одбора за подизање и обнову споменика краљу Петру I Карађорђевићу у Зрењанину од 1996. до 2002. године били су: Мирко Крлић, Недељко Куљић, Петар Бодирога, Зоран Марков, Владимир Зделар, Божидар Воргић, Борис Павлов, Милорад Бербаков, Коста Николић, Бранислав Влаисављевић, Душан Моромилов, Славољуб Грозданов и Видак Вуковић. Председници Одбора у том периоду били су: Александар Јоксимовић, Светислав Ковачевић и Душан Ковачевић. Почасне чланове Одбора чинили су Славко Жупански, Недељко Пајић, Милан Новаковић и Драган Тајти.

Исте године (1996), Одбор за обнову споменика добио је понуду академског вајара Зорана Јездимировића из Београда, члана УЛУС-а, за израду споменика краљу Петру.

У понуди су били наведени описи предвиђених радова: израда споменика висине 3,7 метара и два барељефа димензија 2 х 1,2 m по моделу аутора, а истоветно споменику и барељефима који су постојали на старом споменику, "Прелаз преко Албаније" и "Поворка на Теразијама након крунисања". Поред понуде академског вајара Зорана Јездимировића, за обнову споменика краљу Петру био је заинтересован и академск вајар, професор универзитета Душан Николић из Београда.

Принц Томислав Карађорђевић са члановима Одбора за обнову споменика краљу Петру

Дефинитивна одлука је била да се уради реконструкција старог споменика на основу фото-документације, прикупљеног материјала и сачуваних остатака споменика - главе краља Петра. Након такве одлуке и сагледавања целокупне ситуације, а узимајући у обзир искуство вајара Зорана Јездимировића стеченог приликом реконструкције и обнове споменика краљу Петру у Бијељини почетком деведесетих година (који је такође дело Рудолфа Валдеца), одлучено је да седмочлана група одборника посети Бијељину и увери се у Јездимировићев квалитет уметничког израза.

Након посете Бијељини и презентовања модела споменика у просторијама Скупштине општине Зрењанин, констатовано је да су сва очекивања Одбора испуњена, па је одлучено да се прихвати понуда Зорана Јездимировића.

Почетком маја 1998. године добијена је грађевинска дозвола од стране Секретаријата за урбанизам Скупштине општине Зрењанин за грађење постамента са прилазним степеницама, према достављеној пројектно-техничкој документацији. Према пројекту, габарит постамента износи 3,35 x 1,35 m, а габарит прилазних степеница 7,10 x 5,10 m.

Одбор за обнову споменика обратио се Покрајинском заводу за заштиту споменика културе из Новог Сада за издавање конзерваторских услова и одобрење за обнову споменика. Радови на обнови започети су освештањем темеља, које је обавио владика банатски Хризостом 10. маја 1998. године. При полагању камена-темељца, у темељ споменика положена је повеља на којој су исписани подаци о времену подизања споменика, као и имена чланова Одбора. Између Скупштине општине Зрењанин, коју је заступао потпредседник др Душан Ковачевић (као наручиоца радова) и академског вајара Зорана Јездимировића из Београда (као извођача радова), потписан је уговор 24.јула 1998. године. Током 1998. изведени су и радови на темељу и постаменту, као и већи део вајарских радова на самом споменику у глини.

У току 1999. године настављени су радови на изради скулптуре споменика у глини. Истовремено је уговорена и изградња прилазног степеништа. Иако је споменик требало да буде завршен исте године, због низа неповољних околности крајем деведесетих (бомбардовање СРЈ, недостатак финансијских средстава итд), дошло је до дужег застоја у радовима на споменику.

Облагање постамента гранитном облогом - која му је дала коначну форму - затим, израда текста на облози и облагање прилазног степеништа гранитом, урађени су уз консултације са Покрајинским заводом за заштиту споменика културе почетком 2000. године. Међутим, због недостатка средстава и других околности, радови на споменику били су ускоро обустављени. Радило се само на влажењу глине како би се сачувала основа споменика. Због тога већ крајем 2000. године долази до већих оштећења, те Одбор за обнову споменика подноси извештај о стању скулптуре. Захваљујући пристиглим донацијама, крајем 2001. године вајар је интензивирао рад и зауставио даље пропадање скулптуре. Осим реконструкције делова скулптуре који су отпали, обновљена је и површина целе скулптуре, како би се повратила свежина ликовности. Након довршених вајарских радова, уметник је извршио и припреме за радове у гипсу.

На седници Одбора за обнову споменика, одржаној 25. јуна 2002. године, размотрене су три пристигле понуде за ливење споменика у бронзи:

• понуда ливнице академског вајара Слађана Миленковића из Добричева, Ћуприја (37 000 евра);
• понуда уметничке ливнице "Станишић" из Новог Сада (45 000 евра);
• понуда уметничке ливнице "Вождовац" браће Јеремић из Врчина, Београд (50 000 евра).

У свом образложењу Одбор је као разлог елиминисања најповољније ливнице - Слађана Миленковића - као разлог навео непотпуну понуду. Одбор је закључио да се, уз корекцију цене, прихвати понуда Уметничке ливнице "Станишић" из Новог Сада. Скулптура је предата ливници 21. августа 2002. године.

Финансирање обнове споменика

Како је пројекат обнове споменика базиран на средствима донатора у земљи и иностранству, претходно је на седници Одбора одржаној 22. фебруара 2002. године предложен и усвојен нови Правилник о донацији, а затим и Уговор о донацији. У њему су утврђени, према висини уплаћених средстава, следећи називи донатора:

• Приложник;
  
• Дародавац;
  
• Добротвор;
  
• Велики добротвор; и
  
• Утемељивач.

Ради сећања на утемељиваче - велике донаторе за обнову споменика, Одбор је разматрао начин за трајно обележавање њихових имена. На састанку Одбора 26. августа 2002. године, после усаглашавања мишљења његових чланова, закључено је да се на споменику не може ништа писати како се не би скрнавио, али се имена донатора могу уписати у нивоу тла или на степенику споменика. Крајем 2004. године, након више од пола века од рушења, радови на реконструкцији споменика ушли су у завршну фазу.

Економска и политичка нестабилност која је погађала Савезну републику Југославију крајем деведесетих година прошлог века па све до 2004. године пратила је и обнову споменика. Овакве околности допринеле су томе да многи домаћи и страни донатори не уложе своја средства за подизање споменика у домаће банке.

Највећа средства за финансирање обнове споменика издвојили су: општина Зрењанин, "Шинвоз" Зрењанин, Дирекција за изградњу и уређење града, "Југоремедија" Зрењанин, Министарство културе Републике Србије, Карић фондација Београд, "А.Д. Дијамант" Зрењанин и дијаспора. Средства за рад на споменику, предвиђена Уговором и Анексима уговора, исплаћена су у договореним роковима академском вајару Зорану Јездимировићу. Према речима Душана Ковачевића, председника Одбора, цео посао око израде споменика на крају је коштао 170.000 евра, при чему је само "Југоремедија" дала 32.500 евра .

Свечаност откривања споменика

Првобитно је било предвиђено да се свечано откривање споменика обави на Сретење 2005. године, са циљем да ову свечаност прати велики број званица, међу којима би били и представници династије Карађорђевић. Напослетку се церемонија откривања одиграла у уторак, 17. јануара 2006. године у 11 часова. На Тргу слободе окупио се велики број национално свесних грађана, који су поздравили престолонаследника принца Александра Карађорђевића, а потом се упутили у Народни музеј Зрењанин где је одржана изложба посвећена споменику и историјату краљевске породице Карађорђевић. Свечаности су, присуствовали аутор споменика академски вајар Зоран Јездимировић, председавајући Крунског савета Драгомир Ацовић, председник Општине Зрењанин Горан Кнежевић, представници Одбора за обнову споменика, великодостојници Српске православне цркве, представници других конфесија, локалне самоуправе, установа културе и донатори, чланови породице др Славка Жупанског који је открио први споменик краљу Петру и др. О улози краља Петра у националној и градској историји говорио је тадашњи председник зрењанинске општине Горан Кнежевић.

Занимљивости

• У пригодној монографији која је изашла из штампе поводом обнове споменика, компаније "Дунав осигурање" и "Агрожив" уврштене су у списак добротвора и дародавца, иако нису испоштовале договор и исплатиле своје донације.
• На обновљеном споменику, на предњој страни постамента, изостављен је први ред натписа који је постојао на оригиналном споменику са текстом "СВРШИО САМ".

Галерија

• 

  Свечаност откривања споменика краљу Петру (1.XII 1928)

• 

  Детаљ са свечаности откривања споменика краљу Петру 1928. године

• 

  Рељеф на северној страни споменика краљу Петру, са мотивом повлачења преко Албаније у воловској запрези

• 

  Споменик краљу Петру из међуратног периода

• 

  Споменик краљу Петру (фотографија из међуратног периода)

• 

  Разгледница из међуратног периода са мотивом главног градског трга и споменика краљу Петру

• 

  Рељеф са споменика краљу Петру са мотивом његовог крунисања 1904. године

• 

  Споменик краљу Петру непосредно пред рушење 1941. године

• 

  Рушење споменика краљу Петру 1941. године

• 

  Академски вајар Зоран Јездимировић и макета споменика краљу Петру

• 

  Вајар Зоран Јездимировић приликом израде споменика краљу Петру

• 

  Споменик краљу Петру у изради

• 

  Принц Томислав Карађорђевић са члановима Одбора за обнову споменика краљу Петру Недељком Куљићем (скроз лево) и Мирком Крлићем (у средини)

• 

  Принц Александар Карађорђевић са члановима Одбора за обнову споменика краљу Петру

• 

  Постамент споменика краљу Петру

• 

  Постављање коњаничке фигуре краља Петра на постамент, 15. децембра 2004. године

• 

  Обновљени споменик краљу Петру испред зрењанинске Градске куће 2006. године