Уништавање зрењанинског културног наслеђа

Рушење Великог моста, тзв. Бечкеречке ћуприје 1969. године. Историјски архив Зрењанин, Ф.45 Збирка фотографија 1890-2003, 1681.

Уништавање зрењанинског културног наслеђа је појам под којим се подразумева низ грађевинско-урбанистичких подухвата и интервенција у којима је од почетка шездесетих година двадесетог века па до данас нестао знатан део зрењанинске културне баштине, а сам град Зрењанин претрпео радикалне промене у свом визуелном идентитету. Ове промене обухватају рушење или запуштање некада важних и значајних градских објеката, пропадање, вандализовање или крађу појединачних споменика културе, уништавање већих урбанистичких целина као што су улице и тргови, као и загађивање и промену тока реке Бегеј.

Иако је појединачних случајева уништавања градске културне баштине било и раније (затвор „Мункач“ 1922, бечкеречка/петровградска синагога 1941. године), за почетак уништавања узима се 1958. година и усвајање Директивног урбанистичког плана, чији је аутор био архитекта Борко Новаковић из Београда. Овим планом било је предвиђено рушење већине старих грађевина у ужем, али и ширем градском језгру. Неколицина старих грађевина имала је да се прилагоди и пронађе своје место у новом, будућем изгледу центра, који је требало да попуне вишеспратнице у духу тзв. корбизијанске архитектуре, популарне у послератном периоду. Тиме је отпочело систематско и планско уништавање зрењанинског културног наслеђа, које је, парадоксално, било најинтензивније у периоду када је град доживљавао привредни напредак и развој практично свих индустријских грана. У том периоду нестала су бројна архитектонска блага и некадашњи градски симболи, на чије место су дошле нове, радикално другачије урбанистичке замисли, које и дан-данас изазивају бројне контроверзе и опречна мишљења.

Од почетка деведесетих година прошлог века интензитет уништавања је смањен и у одређеној мери оно је престало да се одвија плански, да би уступило место постепеном и лаганом пропадању објеката и споменика културе. Резултати тог процеса постали су видљиви тек почетком друге деценије 21. века, када је, у веома кратком временском року, неколицина објеката у ужем и ширем градском језгру почела да се урушава сама од себе, услед небриге, неодржавања, недостатка финансијских средстава и нерешених и компликованих својинских односа.

Класификација уништавања

Размере уништавања зрењанинске културне баштине дозвољавају класификацију овог процеса у три велике групе:

• Уништавање природног културног добра (реке Бегеј)
  
• Уништавање већих урбанистичких целина (тргова и улица)
  
• Уништавање (рушење, урушавање, вандализовање и крађа) појединачних објеката и споменика културе (зграда/кућа, споменика, спомен-биста и спомен-плоча).
  

На месту уништеног и порушеног градитељског наслеђа подигнути су нови објекти и понуђена нова урбанистичка решења, чији изглед по свом стилу и архитектури знатно одудара од свог окружења. Такав је нпр. случај са зградом Водоторња, старом зградом „Текстила“, зградом друштвено-политичких организација („Комитетом“) или новим крилом робне куће „Београд“. Подизање стилски одбојних, односно упадљиво другачијих и грађевина које не припадају широј архитектонско-урбанистичкој целини, правдано је и у локалној штампи потенцирано духом нових времена и економско-технолошким напретком који град доживљава.

Од усвајања ДУП-а до усвајања ГУП-а (1958-1973)

Уништавања у центру града. Изградња Водоторња

Макета центра града,по нереализованом Директивном урбанистичком плану из 1958. године

По усвајању Директивног урбанистичког плана, према ком је „старо требало да се прилагођава новом”, један од првих већих објеката и некадашњих градских симбола који је уништен у ужем центру града била је зграда старог градског Магистрата, подигнута у првој половини 19. века. Овај објекат имао је изузетан културно-историјски значај не само за градску, већ и за националну историју (примера ради, у њему је 1869. године усвојен Бечкеречки програм Српске народне слободоумне странке, а у њему је 1919. године отворена прва српска апотека у граду). На плацу који је ова зграда заузимала (од улице Краља Александра I Карађорђевића до Гимназијске улица), подигнут је део зграде Фонда за пензијско-инвалидско осигурање и „Водоторањˮ, који никада није испунио своју планирану сврху, а својом висином и изгледом нарушио је дотадашњи изглед главне улице и Трга слободе.

Отприлике у исто време, а такође у ужем градском језгру, 1961. године срушена је кућа која се сматрала најстаријом у граду – кућа породице Демко у улици Краља Петра бр. 2. На њеном месту, али на нешто увученијој уличној линији, подигнута је зграда осигуравајућег завода. Одмах поред ње је изграђена зграда друштвно-политичких организација, испред које је формирана слободна површина на коју је 1964. године премештен споменик Жарку Зрењанину.

Трг републике (данас Трг др Зорана Ђинђића) 1962. године, уништен у два наврата крајем шездесетих и почетком деведесетих година прошлог века

У процесу скраћивања тока Бегеја кроз град, чиме је реализована у суштини одлична идеја о претварању насеља „Мала Америкаˮ у острво у центру града, порушена је вила последњег градоначелника Великог Бечкерека у аустроугарском периоду Золтана Перишића. Она је била дело чувеног архитекте Драгише Брашована, који је у међуратном периоду у Великом Бечкереку пројектовао монументално здање Соколског дома. У исто време срушена је и монументална кућа из 1890. године у којој је радила прва ћилимарска школа у граду, а која је касније прерасла у Торонталску фабрику тепиха и ћилима. Ову школу отворио је и водио великобечкеречки сликар и примењени уметник Антал Штрајтман.

Уништавање Трга Републике

Кућа Паје Лињачког код Великог моста, у данас непостојећој Улици Серво Михаља, срушена 1964. године

Године 1964. срушена је и зграда Градског музеја, смештена у тзв. Јанковићевој кући на некадашњем Тргу републике. Ова, као и суседна зграда Паје Лињачког срушене су 1964. године, а на њихово место 1970. године дошла је зграда СДК, данашње седиште Пореске управе и Трезора. Нестанак ових зграда означио је почетак нарушавања читаве једне урбанистичке целине – некадашњег Трга републике – који ће дефинитивно нестати крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века испод великог Платоа са зградом Војвођанске банке. Изглед ове урбанистичке целине (раније Вилзоновог трга а данас Трга др Зорана Ђинђића) најрадикалније је измењен, кроз урбанистичке промене које су се одиграле у неколико етапа. Свој старији изглед, још из аустроугарског периода, трг је имао све до 1952. године, када је са њега најпре уклоњен велики крст, задужбина Марка Јанкахидца Забогина из 1891. године (због идеолошке неподобности пребачен је у порту Успенске цркве у Светосавској улици). У наредној етапи уништавања, срушени су већ поменута зграда Градског музеја и суседна кућа Паје Лињачког, а на том месту је подигнута зграда Грађевинско-индустријског комбината "Банат" (1970). Тиме је уништена читава парна страна улице Серво Михаља, чији је део на овој обали Бегеја припојен Тргу Републике, док су објекти на непарној страни улице (међу њима и кућа др Драгољуба Несторова) уништени крајем осамдесетих и почетком деведесетих година; на њима је подигнуто колосално модернистичко здање Војвођанске банке, на тзв. Платоу, чији је бетонска конструкција подигла ниво некадашњег Трга и у основи изменила његов изглед. На месту где су се некада састајале главна улица и улице Серво Михаља и др Зорана Каменковића направљене су подземне гараже и тржни центар.

Крст Марка Јанкахидца Забогина на Вилзоновом тргу 1926. године. Историјски архив Зрењанин, Ф. 667 Лични фонд Драгољуба Чолића 1888-1982, кут.6, бр. 658, Старо језгро Зрењанина, стр. 181.

Од читавог старог Трга републике данас су остале очуване једино два објекта: кућа трговца Игнаца Левија (данас седиште Месне заједнице "Центар") и зграда Завода за заштиту споменика културе Зрењанин (некадашња "Тиса"), која се делимично урушила 2014. године.

Реконструкција (уништавање) Трга слободе (1964)

Реконструисањем Трга слободе, започетом 1963, а окончаном наредне, 1964. године, Зрењанин је на својој централној градској локацији добио паркинг од жуте цигле. Том реконструкцијом, изграђен је нов асфалтни коловоз, постављена нова канализациона и водоводна мрежа и уклоњено зелено острво. У марту и априлу извађене су старе керамичке цигле и изграђен тротоар. У мају су довршени радови на црпној станици градске канализације, започето је постављање жуте клинкер-опеке, а упоредо са тим текли су и радови на асфалтирању и сређивању околних улица - Суботићеве и дела улице који спаја Трг слободе са Гимназијском улицом. Споменик Жарку Зрењанину пренет је пред зграду друштвено-политичких организација (Комитета), где се и данас налази. Идућег месеца, постављена је шестоугаона оплата у којој је изливена фонтана, према нацртима инжењера Милорада Бербакова. Планирано постављање разнобојних сијалица у фонтану је изостало. Уређено је осветљење Трга постављањем декоративне расвете у виду лилипут-канделабра, фењера од кованог гвожђа и рефлектора.

Концепција трга установљена овом реконструкцијом одржала се до данашњих дана, уз мање измене деведесетих година 20. века (уклањање фонтане и постављање споменика краљу Петру, додавање зелених површина и дрвореда). Саобраћај је избачен са већег дела трга 2008. године, од када је у функцији моторног саобраћаја само део уз зграду градске куће.

Градска библиотека и зграда "Текстила" (1967)

Почетак непарне стране улице Маршала Тита са кућама које су срушене 1964. године ради подизања зграде "Текстила". На фотографији се види и фотографска радња Тивадара Вањека

Услед поплаве Бегеја 1966. године, пострадали су темељи старе градске библиотеке, која је срушена идуће, 1967. године. У тој згради је пре Првог светског рата радио први вртић у граду, отворен 1872. године. Исте године подигнута је зграда "Текстила", због које је претходно срушено неколико мањих објеката на самом почетку непарне стране улице Маршала Тита. Осим по свом архитектонском стилу, ова зграда нарушила је своје окружење и извлачењем са регулационе линије главне градске улице.

Рушење Великог моста (1968/1969)

.

Буковчева палата и зграда "Текстила" у изградњи (око 1967. године)

Уништавање зрењанинске градитељске баштине доживело је свој врхунац 1968, односно 1969. године, када је нестао можда и најпрепознатљивији градски симбол Зрењанина – чувена Бечкеречка ћуприја. Ово ремек-дело сецесије у мостоградњи, настало у челичани у Решици након деценијских перипетија, свечано је отворено 1904. године. Преживело је Први и Други светски рат, да би у пролеће 1969. било исечено у старо гвожђе. Од њега је данас остало очувано неколико делова који се чувају у зрењанинском Бродоградилишту.

Комунална банка (1970)

Уништавање је настављено и следеће, 1970. године, када је на Тргу слободе срушено здање у ком се у том тренутку налазила Комунална банка. Ова зграда имала је у прошлости велики културни значај, а до Другог светског рата налазила се у власништву Српске православне цркве. Српска православна црквена општина издавала је у закуп, ово здање, које је остало упамћено као дом хотела-ресторације „Код мађарског” (у аустроугарском), односно „Код српског краљаˮ (у међуратном периоду). У њему су одржаване неке од првих биоскопских пројекција у граду, а у њему је 1923. године боравио Милош Црњански. На месту овог објекта подигнуто је ново здање хотела „Војводина“ (1972).

У међувремену су сва ова рушења довела до иницијативе стручњака у Народном музеју Зрењанин, предвођеним историчарком уметности Вукицом Поповић, да се заустави даље уништавање градитељске баштине и заштити уже градско језгро. Ова иницијатива јавила се управо у време рушења Бечкеречке ћуприје и наишла је на подршку Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, али не и локалних урбаниста и градских челника. Због рушења Бечкеречке ћуприје, Вукица Поповић чак је и подигла тужбу против председника општине Зрењанин Љубомира Пајића, али без успеха. Поменута иницијатива резултирала је најпре израдом одговарајућег елабората о валоризацији ужег градског језгра, а затим, 1973. године, и усвајањем новог урбанистичког плана, којим је стављен ван снаге план из 1958. године.

Од усвајања ГУП-а до почетка деведесетих година

Некадашње градско купатило у Планковој башти на обали Бегеја, подигнуто 1836, порушено 1974. године. Историјски архив Зрењанин, Ф.45 Збирка фотографија 1890-2003, бр. 1571 (12 х 8,8cm)

Усвајањем Генералног урбанистичког плана уништавање зрењанинске културне баштине није било заустављено, мада је њиме у суштини стављена тачка на систематско, односно планско уништавање. Исте године када је он донет, у пожару је изгорео још један градски симбол – зграда прве градске читаонице – Касине, у којој се у то време налазио Дом младости и одржавале прве рокенрол игранке у граду. Недуго затим, у непосредном суседству, срушене су и зграде старог Градског купатила (1974) и луткарског позоришта (1974).

Осамдесетих година дошло је до нових измена визуелног идентитета града. У самом центру, у главној градској улици, подигнуто је ново крило робне куће „Београд“, које је изискивало рушење неколико кућа без већег културно-историјског значаја, али које се притом нашло ван дотадашње регулационе линије саме улице. Приликом изградње главне зрењанинске саобраћајнице – Магистрале – пресечене су улице др Зорана Каменковића, Емила Гаврила, крај Немањине и почетак Карађорђевог трга, Цара Душана, Иве Лоле Рибара, Петефијева, Обилићева, а у потпуности је нестала улица Бошка Југовића, са здањем култног градског биоскопа „Авала” које је пројектовао Јован (Јанош) Пањи.

Стари Дом омладине, подигнут у првој половини XIX века као грађанска читаоница (Касина). Изгорео у пожару јануара 1973. године

.Крајем осамдесетих година затрпан је рукавац Бегеја око једног од најлепших градских насеља - „Мале Америкеˮ (која је настала и развила се у елитну градску четврт током 19. века управо на обалама Бегеја) – иако су стручни појединци апеловали на бесмисленост таквог урбанистичког захвата . Овакво „касапљење” Бегеја резултирало је настанком тзв. „језераˮ, прављењем великог паркинг-простора (тзв. „Паркинг на Превлаци”) и обесмишљавањем моста који је остао без своје намене нашавши се на сувом. Три језера, заједно са поменутим мостом без реке, до данас нису испунила своју „наменуˮ и представљају ругло града, упркос повременим и суштински погрешним настојањима да се представе као „градске оазеˮ и „туристичке атракције”.

Уништавање Бегеја

Ток Бегеја око насеља "Мала Америка", пре затрпавања

Река Бегеј је у прошлости имала огроман значај за привредни развој града. Још је цар Јосиф II приликом своје посете граду 1768. године приметио да је "...Бечкерек преко Бегеја повезан са Темишварем и целим светом". Привредни и саобраћајни значај Бегеја уочен је још раније, у првој половини 18. века, када су и отпочети први већи радови на регулацији његовог тока, која би омогућила саобраћај у свако доба. Из тог времена потичу и први записи о пловидби на Бегеју, која се обављала малим дереглијама и сплавовима у минималној мери, да би касније, у 19. веку, већ био развијен редован саобраћај. Након стварања југословенске државе и њеног разграничења са Краљевином Румунијом у Банату, саобраћај и промет на Бегеју повећан је за 150 процената, при чему је Велики Бечкерек био најзначајнија станица, јер су се ту обављали сви утовари и истовари .

Осим привредног, Бегеј је имао и велики значај за урбанистички развој града. Први покушаји регулисања његовог тока били су усмерени на заштиту од поплава, које су у прошлости биле бројне (1859, 1869, 1870, 1872, 1881, 1888, 1890, 1892, 1895, 1897, 1910, 1940, 1965).

Купалиште на Бегеју код зрењанинске Гимназије, пре затрпавања. Данас се на овом потезу налази Паркинг на превлаци

До измене тока Бегеја кроз Зрењанин долази шездесетих година 20. века када је због лакше пловидбе већих бродова кроз град и укључивања реке у систем Канала Дунав-Тиса-Дунав скраћен ток Бегеја код фабрике чарапа "Ударник". Том приликом ново корито пресекло је неколико улица у Малој Америци а срушена је и вила из 1926. године коју је пројектовао познати архитекта Драгиша Брашован. Корито Бегеја измењено је проширивање на простору насупрот пиваре и поред Великог моста, док је код насеља Берберско измештено неколико метара, што је значило рушење дотадашњег гвозденог пешачког моста и изградњу бетонског пешачког моста на новој локацији. На месту новог корита у Змај Јовиној улици подигнут је 1969. године нови мост. Касније године су показале да је река текла краћим током, док је рукавац око Мале Америке претворен у мочвару где је ток реке успорен, што је проузроковало ширење непријатних мириса и замуљавање корита. Осамдесетих година пронађено је решење у претварању старог корита Бегеја око Мале Америке у систем три језера где би вода била филтрирана а језера коришћена за спорт и рекреацију. Из непознатих разлога висећи пешачки мост се нашао на затрпаном простору између два језера. Уређена су и приведена намени само два језера (I и III), док је Језеро II код железничке станице остало неуређено услед недостатка новца.

Постепено пропадање и запуштање културног наслеђа

Стара робна кућа "Београд" у главној улици

Упоредо са урбанистичким промашајима, од почетка деведесетих година прошлог века и великих друштвених ломова и кризе која је следила, Зрењанин је претрпео и трпи још увек пропадање локалне градитељске баштине и културног наслеђа, које се одвија из низа разлога: недостатка финансијских средстава за њихово решавање, нерешених својинских односа, немарног односа појединаца.

Родна кућа Михаела Серва, урушена крајем 2012. године. Фото: Завод за заштиту споменика културе Зрењанин

Међу најевидентнијим примерима запуштености културног наслеђа су родна кућа Александра Сандића, чувеног педагога, књижевника, историчара, преводиоца и секретара Вука Караџића. На изузетно лоше стање овог објекта, који иначе представља јединствен пример архитектуре панонског типа с краја 18. века, непрестано се указује још од средине осамдесетих година прошлог века . Осим тога, читав низ објеката, значајних како са архитектонског, тако и са историјског аспекта, током времена се урушио или је у запуштеном стању: такви су случајеви Пинове виле, куће породице Филковић у главној градској улици, старе робне куће „Београдˮ, Швиртлихове шпиритане или зграде некадашње Великобечкеречке штедионице, у којој се, иронично, до њеног урушавања налазио локални Завод за заштиту споменика културе. У лошем стању се налази и комплекс пиваре Лазара Дунђерског, подигнут 1905. године (током 2014. године проглашен за културно добро). Још почетком деведесетих година су срушене родне куће Владимира Коларова Коче и Тоше Јовановића. У новије време, срушене су – делимично или у потпуности – фискултурна сала ОШ "Соња Маринковић" подигнута почетком 20. века (2003), кућа у Змај Јовиној улици где је после Другог светског рата радила Пољопривредна школа, вечерња школа и школа за основно образовање одраслих (2004); затим, родна кућа Шандора Чонтоша у улици Марка Орешковића (2011), родна кућа народног хероја Серво Михаља у Штросмајеровој улици (2012, неколико дана након обнародовања намере да се Град Зрењанин кандидује за европску престоницу културе 2020. године). Индикативан је и случај некадашње фабрике намештаја у центру града на Обали пионира, коју је 1861. основао Антал Бенце, и која је освајала бројна признања на престижним међународним сајмовима намештаја пре Првог светског рата, као и у међуратном периоду; она већ десет година стоји без крова, са срушеном међуспратном конструкцијом и без прозора, зарасла у коров (раније се налазила на обали Бегеја, данас је испред ње паркинг на Превлаци).

Вандализовање и крађа спомен-обележја

Паралелно са пропадањем појединачних објеката трајало је и вандализовање и крађа споменика, спомен-биста и спомен-плоча. Средином осамдесетих година, у циљу реализације урбанистичког плана за ООУР "Одржавање Нафтагас", дошло је до измештања старог Јеврејског гробља на Томашевачком друму, на чијем земљишту је била предвиђена изградња здравствене станице, објеката за одмор и рекреацију радника, склоништа и паркинга. Гробље је између 27. јуна и 18. октобра 1986. године пресељено на посебно издвојену парцелу евангелистичко-реформатског гробља у Башаидској улици, али је том приликом дошло до скрнављења гробова и криминалних радњи. Гробна места и заједнички споменици нису били евидентирани, није начињен списак сахрањених лица, изостала је израда пројектно-техничке документације, као и надзор целог процеса, а целу ствар додатно је погоршао нестанак скупоцених споменика од шведског мермера. Оригинални споменик посвећен успомени на 1200 Јевреја-жртава фашизма, није уопште ни постављен на новом гробљу, читање јеврејских натписа на другим надгробним споменицима било је онемогућено, Давидова звезда неправилно је постављена на централном обелиску, а онемогућено је и вршење јеврејских верских обичаја у присуству рабина током ексхумације. Против одговорних лица у надлежним службама које су руководиле измештањем гробља подигнуте су тужбе.

Новији примери вандализовања споменика културе и културног наслеђа евидентни су на примеру спомен-биста и обележја у градским парковима. У Алеји великана у Карађорђевом парку вандализоване су спомен-бисте чувеног научника и почасног грађанина Великог Бечкерека Михајла Пупина и великог народног добротвора и угледног бечкеречког трговца Нестора Димитријевића; у истом парку украдене су бисте сликара Уроша Предића и диригента Слободана Бурсаћа. И у другим градским парковима такође су украдене бисте: у парку Чоклигет биста Стевице Јовановића и у Планковој башти биста песника Бранка Радичевића. Још једна биста Михаила Пупина украдена је испред зграде истоименог техничког факултета у граду, али је недуго затим постављена нова.У дворишту основне школе "Вук Караџић" 2007. године украдена је и спомен-биста Соње Маринковић.

Несвесно и спонтано уништавање

Уништавање зрењанинског културног наслеђа спроводи се и несвесно и спонтано, најчешће услед недовољне информисаности, погрешних и тенденциозних флоскула и тумачења која се пласирају путем друштвених мрежа и a priori се прихватају као тачни. Овде спадају пароле о Водоторњу или Мосту на сувом као градским симболима, потреби њиховог очувања, или језерима у центру као „градским оазама”. У питању је замена теза, будући да на основу свега наведеног, поменути објекти и градски локалитети нису и не могу бити симболи града, већ његовог уништавања.

Ни званична градска политика често није изузета од ових бољки, будући да су поједине одлуке у суштој супротности са паролом о очувању културног наслеђа. Такав је случај већ поменута иницијатива за кандидатуру за европску престоницу културе 2020. године, која показује велики раскорак између реалног и зацртаног; несавесно давање имена улицама или њихово преименовање (нпр. преименовањем Тепличке улице у улицу Слободана Бурсаћа избрисано сећање на братимљење са чешким градом Теплице); пренаглашавање улоге Михајла Пупина у градској историји кроз проглашење 2014. године за Годину Михајла Пупина и идеја о подизању новог, четвртог споменика поред већ три постојећа спомен-обележја, иначе у лошем стању.

Иницијативе које су предузете по питању заштите градитељске баштине биле су фокусиране на ревитализацију и рестаурацију већ постојећих грађевинских објеката који су били у лошем стању, при чему, првенствено због финансијских разлога, нису узимале у разматрање обнављање или поновну изградњу објеката и урбанистичких целина који су у прошлости нестали.

Обнова и ревитализација (2000 - до данас)

И поред силног уништавања, од 2000. године па до данас урађено је доста тога на обнови градитељске баштине. Зграда апотеке "Центар" реновирана је 2002. године; зграда Народног позоришта "Тоша Јовановић" и градска кућа реновирани су 2003. године, Народни музеј Зрењанин 2004-2005. године. Градска народна библиотека "Жарко Зрењанин" обновљена је 2005. године, а идуће, 2006. године обновљена је Зрењанинска катедрала. У 2007. години започета је ревитализација Реформатске цркве, која је обустављена већ наредне године услед недостатка новца, након што су обновљени торањ и предња фасада. У 2011. години успешно је извршена ревитализација Буковчеве палате.

Види још

• Трг др Зорана Ђинђића
• Јанковићева кућа
• Бечкеречка ћуприја
• Водоторањ

Галерија

• 

  Јанковићева кућа, у којој је после Другог светског рата био смештен Градски музеј, срушена 1964. године

• 

  Детаљ са Трга слободе, са зградом некадашњег хотела-ресторације "Код мађарског краља" и старог хотела "Војводина", између 1967. и 1970. године. Историјски архив Зрењанин, Ф.667 Лични фонд Драгољуба Чолића 1888-1982, кут. 6, бр. 658, Старо језгро Зрењанина, стр. 7.

• 

  Рашчишћавање бегејског приобаља приликом рушења Великог моста, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века (Историјски архив Зрењанин, Ф.45 Збирка фотографија 1890-2003, 1617).

• 

  Некадашњи Трг републике са зградом пређашње Великобечкеречке штедионице, кафане "Тиса", данас Завода за заштиту споменика културе Зрењанин. Историјски архив Зрењанин, Ф.667 Лични фонд Драгољуба Чолића 1888-1982, кут. 6, бр. 658, Старо језгро Зрењанина, стр. 180.

• 

  Детаљ са Трга републике, са аутомобилима испред новоподигнуте зграде СДК, пре рушења осталих објекатана другој страни

• 

  Стара градска библиотека, срушена 1967. због последица поплаве Бегеја претходне године

• 

  Рушење куће Пала Демка 1961. године

• 

  Купалиште на Бегеју код зрењанинске Гимназије, пре затрпавања. Данас се ту налази Паркинг на Превлаци

• 

  Ток Бегеја око насеља "Мала Америка", пре затрпавања

• 

  Ток Бегеја на потезу од фабрике чарапа "Ударник" до Малог моста, затрпан крајем осамдесетих година прошлог века

• 

  Зрењанинска Регата, најстарији спортски објекат у граду, за време поплаве Бегеја 1965. године. Зграда је недуго затим срушена.

• 

  Бенцеова фабрика намештаја тридесетих година 20. века, данас руинирана

• 

  Кућа Коче Коларова, срушена почетком деведесетих година прошлог века

• 

  Биста Бранка Радичевића у Планковој башти, пре крађе 2007. године

• 

  Биста Уроша Предића у Алеји великана у Карађорђевом парку, пре крађе

• 

  Постамент спомен-бисте Слободана Бурсаћа у Алеји великана у Карађорђевом парку. Фото: А. Радловачки

• 

  Вандализована спомен-биста Михајла Пупина у Алеји великана у Карађорђевом парку. Фото: А. Радловачки.

• 

  Вандализована спомен-биста Нестора Димитријевића у Алеји великана у Карађорђевом парку. Фото: А. Радловачки.